Sve je isto, samo Kokeze nema: Poslednja igra prestola dokazuje da su korenite promene u srpskom fudbalu (još) nemoguće

Da su se propali predsednički izbori našli na kladioničarskim listama obični konzumenti igara na sreću ostali bi u minusu, jer bi bez mnogo mozganja uložili novac na zicer pobedu Nenada Bjekovića.

I to verovatno jače sume, pošto bi usamljena kandidatura zamenika predsednika Fudbalskog saveza Srbije podrazumevala tanku kvotu i tražila veće pražnjenje novčanika, kao uvek kada su stvari izvesne.

Zato bi se fudbalski vladari iz senke dobrano oparili, s obzirom da su iza kulisa skovali sabotažu već viđene promocije nekadašnjeg igrača, trenera i sportskog direktora Partizana. I dovoljno dugo je tajili.

Mada je Crvena zvezda pred kraj izbornog procesa javno osula drvlje i kamenje na čoveka iz redova njenog večitog rivala, ne štedeći ni podupirače njegovog već viđenog preuzimanja vrhovne komande u FSS, a pojedinci joj se glasno priključili u ukazivanju na regularnosti izbora, sve do kraja se činilo da se radi o pucnjima u prazno.

Prosto, duga praksa kadriranja na Terazijama 35 kaže da je to jedno izdvojeno ime uvek štiklirano, izabrano, odobreno… (nastavite niz) daleko od prostorija Fudbalskog saveza Srbije. I kao takvo neupitno, ma koliko se baza vrpoljila ne njegov pomen, pa je do 31. oktobra sve ukazivalo da će 74-godišnjak iz Lazareva dosegnuti vrhunac duge funkcionerske karijere.

Međutm, jutarnja komešanja na dan Bjekovićevog ustoličenja naslutila su pukotinu u razređenom sistemu, jer su prvo navijači Crvene zvezde zapretili protestnim okupljanjima, a onda i uprava najtrofejnijeg srpskog kluba obećala nemire ako Skupština FSS da četvorogodišnji mandat nekome koga ni Delije ni klupska alfa i omega Zvezdan Terzić ne mogu očima da vide.

Pretnje su uspele, po direktivi izdatoj daleko od „Rajka Mitića“  – iz samog epicentra političke moći, u ponedeljak su delegati potonjeg skupštinskog saziva, redom dobijajući pozive koji se ne odbijaju, odustajali od službenog puta u Beograd, što je rezultiralo manjkom kvoruma. Da bi dan kasnije Bjeković, videvši koliko je sati, povukao predsedničku kandidaturu uz floskulu o opštem dobru.

Ostaje enigma zašto se čekalo na minut do 12 za ključni deo akcije „obaranja“ nekada bliskog saradnika Slaviše Kokeze, u trenutku kada se činilo da će godinu i po dana od ostavke, takođe aminovanog rešenja u liku (u izjavama državnika i medijima) osumnjičenog za šurovanje sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka, najbogatija sportska kuća u zemlji dobiti (makar i samo nominalnog) upravnika.

Da li je potcenjena moć fudbalske opozicije sa crveno-bele strane Topčiderskog brda, prvenstveno iz navijačkog kopa, čije se raspoloženje osluškuje ili sluša i kada su mnogo bitnije stvari u srpskom društvu u pitanju? Radi se li, možda, o sinhronizovanom izvlačenju Bjekovića na tanak led – do tačke sigurnog pucanja i efektnog ismejavanja poznatog partizanovca, opet kao manifestaciji sile?

Da li je neko nekoga nečim ucenjivao, neko nekome nečim pretio, neko s nečim važnim trgovao? Kome je bilo u interesu da bruka pukne naočigled emisara UEFA i FIFA, bez čije gurke ne bi bilo ni izrade novog Statuta FSS, odnosno prilagođavanja domaćih propisa regulativi svetske i evropske krovne organizacije, a najverovatnije ni skorijeg pokrtetanja izbornog procesa?

Sve su to pitanja bez ikakvih ili validnih i svima prihvatljivih odgovora, jer zavere uspevaju baš zato što njihovu tajnu ne zna mnogo ljudi. Ono što ne mora da se raskrinkava, tumači, crta… jeste maltene ritualno negovanje veze politike i sporta na našim prostorima. Od davnina i, kao u svim partijskim državama, verovatno doveka.

Tako, na primer, ni fudbalski radnici sa najvećom sportskom kilometražom, poput Bjekovića, ne mogu da prođu ako ne dobiju podršku „odozgo“. Ne samo u vrhovnim Savezima već i na nižim granama, svakom većem klubu… Da je drugačije onda bi Nemanja Vidić mogao da se upusti u predsedničku trku i stane na crtu bivšim državnicima, sa manje ili više staža u fudbalu (Nedimović, Ljajić, Leković…).

Ko zna, možda bi i nekada beskompromisni kapiten slavnog Mančetsr junajteda jednog dana promenio kurs, „skrenuo levo od Albukerkija“ i upao u kandže neke političke opcije, ne mareći za širi ineters, ali bi podržavanje njegove kandidatature od pet delegata Skupštine (nužni minimum) dalo nadu onima što misle svojom glavom, stvari nazivaju pravim imenom i nadaju se da je moguće okrenuti stvari naglavačke.

Ovako su ga, prvo surovo precizni komentari stanja u srpskom fudbalu a onda i glasanje za jednog od opozicionih kandidata na predsedničkim izborima u Srbiji učinili personom non grata u zemlji, koja se do pre neku godinu dičila srpskim komandantom legendarnog engleskog tima. Izgleda, bez ikakvih šansi da dobije priliku da pokaže da li bi mu fotelja prijala koliko kopačke, kao u slučaju puno njegovih kolega u svetu.

I zato ne greše ono što parafrazirajući poznatu izreku o Josipu Brozu Titu primećuju „sve je isto, samo Slaviše Kokeze nema“. Čak i posle neuspelih predsedničkih izbora vrhovnu vlast drže ljudi iz njegove ere, sa sve Nenadom Bjekovićem, koji se odrekao kandidature ali nije pozicije zamenika predsednika (barem ne javno). I tako će biti sve do novih izbora, (nezvanične informacije kažu) marta sledeće godine.

Osim ako na novoj sednici Skupštine FSS, čiji se datum još ne zna, ne bude izabrana prelazna fudbalska Vlada, sa uplivom novih kadrova.