Sve vlasti su koristile usluge navijača

Da ih šamaraju na treningu ili čak i samoj utakmici ako im se učini da ne poštuju njihov autoritet. Da iz istog razloga fudbalerima, trenerima ili upravi polupaju ili zapale automobile. Imaju moć da odlučuju ko je patriota, a ko izdajnik. Usudili su se da čak i ubiju stranca koji je došao da navija za svoj klub. Na njihove poslove koji su sve češće neskriveni sa državom okreće se glava. Na njihove pretnje se po pravilu savetuje da je bolje oćutati i ne tražiti reakciju. Navijači su u poslednje dve decenije postali strah i trepet, oruđe i oružje države za razne mutne poslove i kontrolisanje masa.

Dr Ivan Đorđević, antropolog i naučni saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, izučava navijačke pokrete u Srbiji već skoro dve decenije. Pre šest godina objavio je knjigu „Antropolog među navijačima“ koja je izmenjena i prerađena verzija njegove doktorske disertacije „Uloga fudbala u konstrukciji lokalnog i globalnog identiteta u savremenoj Srbiji“. U razgovoru za Danas ističe da mu je žao što za medije više mora da priča o povezanosti navijača sa politikom i kriminalom umesto o subkulturi navijaštva u Srbiji, ali da na žalost razume interesovanje za pomenutu temu jer živimo u društvu gde je izraz navijač počeo da se izjednačava sa pojmom kriminalac.

*Kada navijački pokreti postaju kriminalne grupe kakve danas poznajemo?

– Prelomni momenat je prepoznavanje navijača kao sile ili grupe koja može da pomogne u ostvarivanju različitih političkih ciljeva. To je ono što počinje da se dešava krajem osamdesetih godina prošlog veka, samo tada to nije bilo u toj meri spojeno sa kriminalom u klasičnom smislu. Ono što je bila velika promena je pokušaj, a potom i stavljanje pod kontrolu navijača Crvene zvezde. Oni su bili politički heterogeni, ali su imali tu nacionalističku notu. Tu je bilo svega i svačega, od simpatizera i glasača Mirka Jovića, Vuka Draškovića, do Vojislava Šešelja i drugih. To stavljanje pod kontrolu kreće 1989. godine i prepoznaje se danas po navijačkoj grupi koja se naziva „delije“. To je momenat ujedinjenja i ta priča je, gledano iz današnje perspektive, napravljena prilično promišljeno i pametno pošto je zapravo time tribina bila depolitizovana. Cilj je bio da se očisti od političkih stranaka, a ideja je bila da bude ujedinjena samo oko jedne stvari, takozvanog srpstva. To je tada moglo da bude sprovedeno jer je to zaista u tom momentu bio zajednički interes svih koji su tu dolazili. Kasnije je tokom devedesetih ponavljana mantra da među simpatizerima Zvezde postoje pripadnici svih partija, ali da oko srpstva nema podele. Tada nastaje i onaj narativ o navodna četiri stuba srpstva koju čine Politika, Crkva, SANU i Zvezda.

*Koliko je na današnje stanje uticalo to što su navijači prepoznati kao bitan faktor za izvođenje 5. oktobra 2000. godine, te su tako na neki način abolirani u javnosti čak i za ono što se kasnije dešavalo?

– Ta ljubav počinje ranije, odnosno saradnja tadašnje opozicije i određenih navijačkih grupacija kreće još sredinom devedesetih, tačnije od građanskih protesta 1996. godine. Treba reći i da navijački pokret u tom momentu nije bio onako homogen kao što je bio početkom devedesetih. Puno ljudi je otišlo na ratište, u raznorazne paravojne formacije. Tribina je postala mnogo mlađa, a nekadašnje vođe su se bavile drugim poslovima. Puno se promenilo, ali je nacionalistička priča ostala. Milošević je u tom periodu potpisao Dejtonski sporazum i u očima nacionalističke javnosti izdao Srbe u Bosni u Hercegovini, a ranije je izgubio i Srpsku Krajinu u Hrvatskoj. Navijači se tada okreću protiv njega i opredeljuju za opozicione stranke. Jedna od glavnih parola protesta 1996. bila je navijačka, preuzeta sa stadiona: „ajmo, ajde, svi u napad“. Kada je igrana utakmica između Jugoslavije i Hrvatske 1998. na tribinama se uveliko čulo: „Slobo, odlazi“ i tada je prvi put RTS utišavao ton sa stadiona da se ne čuju sve parole. Kasnije dolazi i čuveno pretkolo Lige šampiona Crvena zvezda – Dinamo Kijev (1999) kada je žandarmerija ušla na krcat sever, što je do tada bio nezapamćen presedan. To je bilo veoma riskantno raditi, a naročito besmisleno samo zbog skandiranja parola poput „Spasi Srbiju i ubi se Slobodane“.

*Kako je počelo da vlada uverenje da će onaj ko ima navijače uz sebe doći na vlati ili o(p)stati na čelu države?

– Ja bih rekao da u Srbiji kao što postoji velika fascinacija tajnim službama, tako postoji i fascinacija navijačima. Meni je dobar primer bivši predsednik Boris Tadić koji je po svaku cenu želeo da bude prisutan na mečevima i da sebe deklariše kao momka sa tribina. Slično je i sa sadašnjim predsednikom Aleksandrom Vučićem Ono što je evidentno od 2000. godine pa nadalje je da su bukvalno sve partije koje su bile na vlasti, čak i neke manje koje su bile u koalicijama, vrlo rado koristile usluge navijača. To su radile jer su shvatile da ta vrsta podrške i nekakve stadionske demokratije može da donese određenu vrstu koristi. I što je dosta važno, navijači su kroz celo svoje delovanje devedestih postali glavni autoriteti za pitanje patriotizma i nacije.

*A kada dolazi do trenutka kada nešto što je ranije prepoznato kao navijački bunt na tribinama postaje sredstvo jedne političke grupacije? Danas ipak deluje nemoguće da se na stadionu neko usudi da peva ili skandira protiv nekog od lidera iz vladajuće partije.

– Da, to je danas nemoguće jer postoji jasna sprega između državnih struktura i navijačkih grupa. Zato je i jako teško govoriti o navijačkim grupama jer se praktično sve slivaju u jedan centar. Nekim navijačima se čak kaže da smeju da rade to i to, ali da sklone politiku po strani i da na stadionu budu bez političkih parola. Najbolji primer je Prajd. Od parole „peder gradom neće šetati“ i „zakolji da peder ne postoji“ došli smo na to da danas nema pomena tako nečega i da svi mogu da na taj dan slobodno prošetaju gradom. To je odjednom nestalo kao tema, čak i sa stadiona gde su redovno kačene zastave sa uvredljivim parolama.

*Kada navijačke grupe počinju da se bave trgovinom drogom i organizovanim kriminalom u klasičnom smislu?

– Mislim da se to postepeno razvijalo od početka 21. veka. Droga i alkohol su uvek bili prisutni na stadionu, ali ne na ovakav način da se drogom trgovalo i van njega. To je polako raslo od 2000. godine, a poslednjih desetak godina je ubrzano uzelo maha. Tu nije samo u pitanju droga, to su sada i neki polulegalni ili potpuno legalni poslovi koji su povezani sa korupcijom, poput poslova u građevini i slično. „Navijači“, koje moram staviti pod navodnike jer to ustvari nema veze sa pravim navijaštvom, dodatno su učvrstili svoj položaj dolaskom sadašnje garniture na vlast. Daleko od toga da su pre toga bili cvećke, ali poslednja decenija im je pomogla na sticanju dodatne moći.

*Da li znate za još neke slične primere u svetu?

– Jedini pandan koji mi pada na pamet da može da bude paralelan sa Srbijom je Argentina. Tamo postoje formacije koje se zovu „Baras bravas“ i koje imaju kombinacije sa političarima, batinaške odrede za kontrausluge i bave se sitnim kriminalom. U svim ostalim zemljama je glavni problem huliganizam. Mi na primer više nemamo problem sa huliganizmom. Oni se sada više ne tuku toliko oko stadiona već se međusobno upucavaju, demoliraju noćne klubove i rade mnoge druge stvari, ali ne iz navijačkog razloga, da kažem huliganskog poriva.

*Svedoci smo da su među navijačima postali češći transferi iz Zvezde u Partizan i obratno nego što je to slučaj sa igračima. Kako objašnjavate takav fenomen?

– U neko naše vreme, ranije, bilo je da kada navijaš za Zvezdu ne možeš nikada da počneš da navijaš za Partizan. To je maltene bilo kao kada si kršten kao hrišćanin, ne možeš preko noći tek tako postati musliman ili budista. Na južnu tribinu si mogao ići samo kao zvezdaš da gledaš evropski meč, ali ne i da bodriš Partizan. Ti transferi među navijačima nam ukazuju na gubitak simbolike koju imaju Zvezda i Partizan i koliko je navijaštvo otišlo u neki deseti plan. To se najbolje vidi kroz cinizam te ekipe koja je prešla s jedne na drugu tribinu, uzela kontrolu nad Jugom i nazvala svoju grupu „Janjičari“. U intervjuu koji je Veljko Belivuk svojevremeno dao „Nedeljniku“ pričao je o tome da se za sada već pokojnog Saleta Mutavog (Aleksandra Stankovića) zna da je prešao sa Zvezdine na Partizanovu tribinu i da ga oni zbog toga još više cene. To je sumanuto.

*Verujete li da bi navijači i navijanje mogli da se vrate u neke normalne stare okvire i koliko bi vremena za tako nešto uopšte bilo potrebno?

– Za to je prevashodno potrebna volja države. Zna se da država kontroliše klubove i ljudi koji vode te klubove su direktno povezani sa državnim strukturama. Ljudi ovde vole fudbal i radovaće se da mogu da odu na utakmicu onog momenta kada to postane normalno. Država je jedina koja može da odluči da li će da rasturi ili ostavi kriminal u navijačkim strukturama.

Kako pustiti dete na stadion

*Šta biste savetovali roditeljima čija deca žele da odu sama na stadion?

– To je teško pitanje jer nije povezano samo sa stadionom već i sa krajem u kome dete odrasta. Uvek se na stadion prvi put ide sa nekom ekipom iz kraja koja to radi i od toga često čak i zavisi da li se opredeljujemo za ovaj ili onaj tim. Danas to nije kao ranije i veoma je opasno pošto postoje ljudi koji su plaćeni da kroz navijaštvo regrutuju decu u priče koje su povezane sa kriminalom, trgovinom drogom i slično. Dok su moji roditelji brinuli da ne pijem pivo kada sam na stadionu, danas očevi i majke moraju o mnogo više stvari da budu zabrinuti ako im dete ide na utakmice.