Svetislav Pešić: Nisam tako dobar trener da sve znam unapred

Na Mundobasketu u Kini osvojeno je peto mesto, što je ovde ocenjeno kao neuspeh, a posebno bolno pala je činjenica da Srbije nije bilo na Olimpijskim igrama u Tokiju. Znali su u Košarkaškom savezu da je u ovom najkomplikovanijem mogućem vremenu za reprezentativnu košarku, kad ona na kalendaru nije obeležena ni boldovanim a kamoli crvenim slovima, potreban neko sa dovoljno znanja i iskustva, ali i dobrom dozom „magije“.

Znali su svi da je to Svetislav Pešić (72), ali je samo on znao da će u finišu karijere da se prihvati tog teškog i često nezahvalnog posla. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2023. na Filipinima počele su tesnom pobedom nad Letonijom i iznenađujućim porazom od Belgije, Pešić na tim utakmicama nije mogao da računa na najjači tim, što je bilo očekivano, ali je pre njih imao samo par treninga, što mu se ranije nije dešavalo.

Na samom početku novog selektorskog mandata jasno je dao do znanja da taj posao shvata mnogo šire nego što izgleda sa strane, u smislu direktnog vođenja najbolje selekcije. Kao da je odmah počeo „dubinski“ da skenira srpsku košarku.

– Nikada nisam ulogu u kojoj se nalazim shvatao kao selektorsku, u smislu: „Ajde da se skupimo, da iselekcionišemo ekipu i idemo na pripreme.“ Ni kada sam vodio Nemačku, ni u mom prvom mandatu na klupi naše reprezentacije. Uvek sam imao stav da selektor mora da se bavi mnogim stvarima tako da i sada sa Draganom Tarlaćem, kao i Nenadom Krstićem, koji je potpredsednik Saveza za mušku košarku, pokušavamo da steknemo uvid šta se tu dešavalo u proteklim godinama što se tiče selekcija. Želimo da saznamo i na koje trenere u perspektivi možemo da računamo, s obzirom na to da su većina njih profesionalci i da su pod ugovorima sa klubovima. Hoćemo da vidimo kako bi mi taj selektorski deo mogli da malo bolje osmislimo da on radi, ne samo kada treba da bude neko takmičenje, nego da je dvanaest meseci ne samo na raspolaganju igračima nego i struci kako bi ona mogla da utiče na sve što je bitno za našu košarku. Pre svega, poboljšanje ukupnog stručnog rada i uspostavljanja, koliko je to moguće, sistema, metodike i selekcije na nivou Srbije. Ideja je i da se izvrši analiza kompletnog sistema takmičenja na omladinskom nivou, da se vidi da li je sistem valjan ili bi nešto ipak trebalo menjati. Za vašu informaciju, mi imamo na nivou Evrope takmičenja ispod 16, 18 i 20 godina a kod nas su takmičenja do 15, 17 i 19 godina. To je napravljeno prema kriterijumima koji važe u školskom sistemu Srbije, ali mi treba da vidimo da li bi to trebalo da prilagodimo evropskom sistemu. Nije ovo nikakva kritika, samo pitanje koje treba analizirati – kaže Pešić na početku razgovora za Danas.

* Pregrmeli ste vatreno krštenje kao selektor u nekim sasvim drugačijim okolnostima nego što su bile u vašem prethodnom mandatu. Jeste li sveli prve utiske?

– Mnoge stvari tu ne zavise od mene ili od nas koji smo zaduženi za reprezentaciju, već od sistema takmičenja i pre svega dobre volje klubova kojima isto tako nije lako zbog toga što imaju u tom periodu takmičenja koja se ukrštaju sa obavezama igrača u reprezentaciji. Tu pre svega mislim na Evroligu. Ostali su pokazali veliki interes i veliku želju da nastupaju tako da s te strane nije bilo nekih problema. Dobra je tendencija i saradnja sa inostranima klubovima, prevashodno sa Efesom i Bajernom iz Minhena. Za prvi „prozor“ Ergin Ataman, trener Efesa, ponudio nam je za meč sa Belgijom obojicu naših igrača, baš kao i Bajern. Trojica su došla (Micić, Petrušev i Jaramaz). Odlučili smo da Petrušev igra, Micić je bio iscrpljen, dok je Jaramaz bio povređen. Situacija se, ponavljam, sigurno neće promeniti ni za drugi kvalifikacioni „prozor“. Čekamo razgovore između FIBA i Evrolige, oni pregovaraju, pronalaze neka rešenja, ali je sve to još uvek na dugačkom štapu.

* Mnogo se priča o sistemu takmičenja u evropskim kupovima, a čini se da je iz godine u godinu tu situacija sve komplikovanija.

– Sistem takmičenja je jedna od najvažnijih stvari. Trenutni sistem takmičenja na nivou Evrope je katastrofalan, niko ga ne razume i nažalost, mi na to ne možemo mnogo da utičemo, jer da možemo, Crvena zvezda i Partizan bi već bili u Evroligi. Ali možemo da utičemo na sistem takmičenja u našoj zemlji.

* Kako vam izgleda košarkaška klima u Srbiji?

– To je sve fantastično do onog trenutka kada treba da jedni drugima izađu u susret. Mi to sve prihvatamo sa velikim oduševljenjem, ali kada treba da se donese odluka, onda tražimo izgovore u smislu da za odluke uvek nekoga treba da pitamo, a ko je taj neko – niko ne zna. Generalno, tražimo izgovore. Ima onih i koji kažu: „Ne može to, Kari, ti si dugo bio odsutan, ti ne znaš kako je to ovde. Drugačiji je ovo svet. Nije ti to Nemačka, nije ti to Španija…“ Mi smo majstori za improvizaciju. Prolongiramo rešenja; stalno nešto bežimo od krivice; bavimo se tuđim problemima, ne samo u sportu, nego inače. Ja im kažem: „Dobili ste profesionalnog selektora, struka je tu i stoji vam na raspolaganju.“ Nemam nikakvu iluziju, niti hoću nekoga da molim. Rekao sam na predstavljanju da ću se udvarati igračima, ali ja vama odgovorno tvrdim da nema nijednog igrača koji očekuje da ga neko moli. Reprezentacija je sigurno, po meni, još uvek najvažniji deo i pokretač jednog sporta u bilo kojoj državi. Navešću vam primer Nemačke. Kada sam došao na selektorsko mesto, niko nije hteo da igra za reprezentaciju, a danas svi hoće da nastupaju. Ne mislim da je to bila samo moja zasluga, međutim, kod nas je sasvim drugačije – svi su želeli da pričaju u prvom licu množine „mi“ a ja, kao selektor, želim da vidim da li je još uvek tako ili smo „mi“ samo na nekim zvaničnim sajtovima, a kada treba da budemo složni, onda ispadne da smo samo „ja“ u smislu rešavanja problema. Sačekaću da se završi drugi kvalifikacioni „prozor“, to će biti prvog marta, a onda ćemo da bacimo na papir ta naša iskustva pa ćemo da vidimo kakve mere i predloge treba da primenimo, odnosno usvojimo.

* I ovog puta ste insistirali na tome da su neophodni sadržajni i konstantni razgovori sa igračima, da je ta vrsta komunikacije i neophodni uslov za funkcionisanje svih selekcija pa i najjače.

– Nisam lud da mislim da su svi igrači isti, naprotiv. Mi se, pak, prema svima ponašamo podjednako, što podrazumeva podjednaki respekt, podjednaku želju za saradnjom, bez obzira da li je reč o Nemanji Bjelici, Nikoli Jokiću ili Nikoli Joviću… Namera nam je da svi oni steknu osećaj da se o njima ne brinemo samo kada se završi sezona i dođu pripreme za neko veliko takmičenje, već da su oni nama stalno u glavi i da i želimo da budemo u njihovim glavama ali ne želeći da ih opterećujemo time. Rekao sam: različiti su ljudi, imaju različite obaveze, drugačije odgovornosti… Zato nam i nije namera da ih previše gnjavimo. Nama je samo važno da oni znaju da smo mi njima na raspolaganju 24 časa i oni su to odlično razumeli. Cilj mi je da između sebe komuniciraju, da se stvori atmosfera da zajedno planiraju šta će i kako će po pitanju reprezentacije i to za mene predstavlja esenciju odnosa u nacionalnom timu.

* Miloš Teodosić je po ko zna koji put kao kapiten dao primer dolaskom na utakmice prvog kvalifikacionog „prozora“.

– Miloš je zaista napravio jedan veoma lep gest i potez koji veoma cenim kako sa ljudske, tako i sa profesionalne strane. Vrlo cenim njegovu želju i motivaciju, ne da pomogne, s obzirom na to da je to njegov tim i u tom kontekstu on nema šta da pomaže, već da ispoštuje činjenicu da je lider, neko ko je vođa reprezentacije. Kada sam ga pitao kakvi su mu planovi u vezi sa reprezentacijom, rekao mi je da to zavisi samo od mene kao selektora i da će, ukoliko na njega računam, on uvek biti tu. Prvo sam sa njim razgovarao kao sa kapitenom i od samog početka je bio veoma pozitivno orijentisan, što je pokazao i prilikom prvog kvalifikacionog „prozora“. Dao je svoj maksimum, s obzirom na okolnosti. Došao je malo umoran, imao je i zdravstvenih problema u porodici, ali je uspeo da se sabere i da pruži maksimum u datom trenutku. Naravno, svi su različiti, ne možemo od svakog da očekujemo isto, neko to vidi ovako, neko onako. Ali, mi smo izabrani da analiziramo, vršimo selekciju, izbor igrača. U okviru toga je i spremnost, kako fizička tako i mentalna, da se odazoveš i izvršiš sve to.

* Sada je posao selektora mnogo komplikovaniji nego što je bio ranije.

– Još iz perioda Ranka Žeravice 1969, Svetskog prvenstva 1970, pa čak i ja kad sam bio trener, prioriteti su se promenili. Ono što ljudi zaboravljaju, a treba reći: svi ti igrači koji su do sada bili na mom spisku, i na spisku mog prethodnika, svi su igrali za reprezentaciju ispod 16, 18 i 20. Znači, oni su već kao talentovani mladići pokazali interesovanje i želju da igraju za reprezentaciju. I nije tako kao što neko želi da pravi iskrivljenu sliku o pojedinim momcima. Smatram da je vrlo teško očekivati u ovom olimpijskom ciklusu, gde smo mi na početku, da se u sledeće tri godine na Evropskom prvenstvu, Svetskom i Olimpijskim igrama odazovu svi igrači na koje računam. Nemam te iluzije. Ramišljam samo koju ekipu možemo da napravimo i damo najbolji mogući rezultat kad je kraj olimpijskog ciklusa. Ići ćemo od takmičenja do takmičenja.

* Na prvobitnom spisku za prvi kvalifikacioni prozor uvrstili ste i brojne mlade igrače, što je kod mnogih izazvalo veliko oduševljenje, poput Nikole Jovića i Nikole Đurišića iz Mege. Kao nekada kad dobiješ poziv za reprezentaciju, ne možeš da spavaš od uzbuđenja dve noći.

– To se svakome dešavalo, dešavalo se i meni, dešavalo se i ovoj novoj generaciji. Igrači su uvek isti, oni traže nekoga ko će da im pomogne da budu bolji. Tu nema razlike između moje generacije i ove današnje. I naravno, svi više vole da dobiju priznanje nego kritike. Meni bi još draže bilo da ti momci kojima mi posvećujemo pažnju pozivima i razgovorima, kao i savetima na treninzima, to shvate kao odgovornost prema onima koji im tu pažnju poklanjaju. Pratimo Jovića, Đuričića, kao i sve ostale mlade igrače. Slede razgovori sa trenerima svih mlađih reprezentativnih selekcija, zajedno sa Draganom Tarlaćem i Nenadom Krstićem, kako bih čuo i saznao šta oni misle, da vidimo njihov plan i program priprema, da vidim koliko ja u svemu tome mogu njima da pomognem van terena i na terenu ako treba. Polako hvatamo nekakav zalet.

* Kada su lideri reprezentacije u pitanju i oni koji igraju u najjačim ligama i klubovima na svetu, kakvo je njihovo raspoloženje kada je reprezentacija u pitanju?

– Njihove reakcije su zaista odlične, pokazali su veliki respekt, imaju veliku želju za saradnju. Tu nema apsolutno nikakvih dilema. Ipak, treba da budemo svesni da je sezona dugačka, veoma naporna, povrede su jedan od faktora i trebalo bi to da shvatimo. Vidite i sami koliko je problema sa virusom i danas prisutno, otkazuju se utakmice, sve je više zaraženih. NBA ima sve više problema. Neke utakmice Evropske lige se otkazuju, a neke se igraju i bez publike. Vrlo je čudna situacija. Ja više volim kada lično razgovaram sa igračima, a to nisam sa svima obavio. Videćemo kako će se razvijati ova situacija sa koronom, planiramo da posle drugog ,,prozora“ posetimo određene igrače u inostranstvu, što uključuje i eventualni odlazak u Ameriku ukoliko situacija sa virusom bude povoljnija.

* Gledajući nedavno meč između Crvene zvezde i Bajerna, setio sam se Vaše rečenice kada ste objavili spisak za prvi ,,prozor“, i kada Vam je bilo postavljeno pitanje u vezi s Kalinićem i Lučićem, da ste tada rekli: ,,Kako njih da se odreknem, pa to su dva najbolja krila trenutno u Evropi.“

– Oni su definitivno sazreli. Ako ih zdravlje posluži, i izbegnu povrede, oni su definitivno najbolji igrači u Evropi na svojim pozicijama. To su i prošle godine pokazali.

* Jel vas iznenadio Nikola Kalinić u smislu da ima ovakve liderske sposobnosti kakve pokazuje ove godine u Crvenoj zvezdi?

– Impresioniran sam, da ne hvalim previše preko štampe. Oduševio me je njegov celokupan razvoj, od Vojvodine pa preko svih tih klubova, njegov rast je zaista prava retkost. U Zvezdi po prvi put on jeste lider. Tačno je i da je bio važan igrač i u Fenerbahčeu i poslednje dve godine u Valensiji, ali ovde sada nosi veliku odgovornost koju su saigrači preneli na njega. Na početku sezone je bio malo nervozan, posle toga se sabrao, i to i jeste kvalitet da igrač tokom sezone uči i na svojim greškama. On je, recimo, pravio neke nepromišljene faulove, delovao je ponekad i prenervozno zbog odluka sudije, ali je posle toga pronašao balans u svom ponašanju, što mu omogućava da donosi mnogo bolje odluke u igri.

* Kako su izgledali Vaši boravci u ulozi selektora na treninzima Crvene zvezde, Partizana, FMP-a, Mege, a znamo da ste odlazili i do Laktaša da posetite ekipu Igokee, kakve su reakcije igrača?

– Posmatram kako treniraju, kako reaguju na savete i instrukcije njihovih trenera. Ja u tome uopšte ne učestvujem, samo posle treninga malo popričam sa igračima i trenerima. Te posete više znače meni nego njima – jedna je stvar upoznavati igrače na utakmicama ili tokom prenosa, a sasvim druga kada si na treningu. Ta poseta treninzima je za mene mnogo važna. Igrači nisu impresionirani time što je sada selektor tu, jednostavno psihički su usredsređeni na obaveze koje postavlja klupski trener.

* Kako vam izgledaju razgovori koje ste imali sa Dejanom Radonjićem i Željkom Obradovićem, pre svega kada su u pitanju domaći igrači koji su kandidati za reprezentaciju?

– Iskreno rečeno, mnogo sam više razgovarao sa Obradovićem, verovatno zato što je i on bio trener reprezentacije, a i zbog igrača koji mi stoje na raspolaganju. Radonjić nikad nije radio sa našom reprezentacijom, on je 100 odsto koncentrisan na rad sa svojim timom, na igrače Zvezde nisam mogao da računam, ali sam i sa njim razgovarao. Sa Željkom se više čujem jer on ima veliko reprezentativno iskustvo. Sa njim imam i izgrađen odnos još iz perioda kada je on vodio reprezentaciju a ja je posle preuzeo nakon OI u Sidneju 2000. godine. Ta komunikacija je ostala i do danas, ali su moji kontakti intenzivniji i odnose se i na Vladu Jovanovića, Nenada Stefanovića i mnoge druge mlade trenere. Sa Stefanovićem je, recimo, saradnja odlična. On nam je izašao u susret u jednom bitnom trenutku za reprezentaciju. Pred početak prvog kvalifikacionog „prozora“, na tri dana pred utakmicu sa Letonijom igrali smo kvalitetan meč iza zatvorenih vrata sa FMP i taj duel nam je puno značio, toliko da mi računamo da smo u okviru tog „prozora“ odigrali tri, a ne dve utakmice. Prvi put u karijeri mi se tada desilo da vodim igrače koje prethdno nikada nisam trenirao. Čak i kada sam vodio Barselonu ili Valensiju, recimo, nikada mi se nije dešavalo da nekog od igrača već nisam trenirao ili ga poznavao na određeni način. E, ovoga puta je upravo to bio slučaj. Nijednog igrača u reprezentaciji nisam nikada ranije vodio, osim Marka Marinovića, mog pomoćnog trenera u reprezentaciji, kao i ostalu dvojicu iz stručnog štaba.

* Jeste li razgovarali sa menadžerima: poznato je koliko oni utiču na karijere igrača i da se neretko dešavalo da po njihovim instrukcijama igrači preskoče određena reprezentativna okupljanja?

– Igrač kome bilo koji agent savetuje da ne igra za reprezentaciju zaista i ne mora da igra. Ako govorimo o vrhunskim igračima, oni ne bi došli do najboljih mogućih klubova i dokazali se na najvišem mogućem nivou da su za njih neki drugi ljudi donosili odluke. Vrhunski su oni koji slušaju, ali na kraju sami donose odluke. Naravno, kod mlađih igrača agenti imaju sve veći uticaj, ali su i sami menadžeri različiti. Imaš one koji znaju kako se pravi karijera mladih igrača, a ima i onih koji su, kao i roditelji, odnosno većina njih, preemotivno vezani za svoje klijente i smatraju da su u njihovom razvoju oni najvažniji faktor. Oni jesu važni, ali moraju da pokažu mnogo više respekta prema trenerima i da trenerima pomažu. Na kraju krajeva, kada se podvuče crta ne samo u Srbiji već i u čitavom svetu, izbor igrača vrše treneri i niko drugi. Od pronalaska, selekcije, procene ko može, a ko ne može odluke na kraju donose treneri. Naravno, uvek ima agenata koji govore „Ja sam našao tog i tog igrača, ja sam ga otkrio“, u čemu i ima neke istine, ali da i te igrače neki trener nije primio u program i radio sa njim, teško da bi mogao da se nada nekakakvoj karijeri.

* Mnogi ne baš ružičastu perspektivu srpske košarke ilustruju primerom da na poziciji plejmejkera posle Teodosića i Micića vide veliki prazan prostor, a to se u Srbiji ranije nije dešavalo i navodno ne sluti na dobro.

– Videćemo, rano je još za procene. Ja baš i nisam tako dobar trener da sve znam unapred i ne bih da me svrstate u tu kategoriju.