Svi bi pod Piksijev kišobran

Ako bi godina na izmaku bila posmatrana isključivo kroz prizmu rezultatskih postignuća seniorskih timova, onda bi  bila jedna od najblistavijih u novijoj istoriji domaćeg fudbala, jer je reprezentacija preko grbače moćnog Portugala otišla direktno na Svetsko prvenstvo, zadivivši sve samouverenim držanjem i maestralnom partijom usred Lisabona, Crvena zvezda se posle nekoliko decenija probila do osmine finala nekog UEFA takmičenja, a Partizan uspeh večitog rivala u Ligi Evrope začinio svojim plasmanom u prolećnu rundu Lige konferencije.

Samo, postoji fudbal i izvan trougla Terazije 35 – Ljutice Bogdana 1 – Humska 1 i nije ni izbliza ružičast kakvim ga ljudi iz vrhovne organizacije predstavljaju, nije to ni na tri ključna čvorišta svih dobrih i loših zbivanja u fudbalskoj Srbiji.

– Razdvojio bih priču na dva dela. Jedan je sportski, a on nam je ove godine svima doneo puno razloga za ponos. Raduju me evropski rezultati Crvene zvezde i Partizana, pogotovo mojih crveno-belih, još više plasman nacionalnog tima na Mundijal. Srbija je toliko mala i tako retko ide na velike turnire od kada je opet samostalna, da razumem neviđeno slavlje svaki put kada se plasira na Svetsko prvenstvu, u bliskoj budućnosti, nadam se i na EURO. Skidam kapu, dugo aplaudiram i naklanjam se Draganu Stojkoviću i grupi selektiranih igrača na svemu učinjenom na putu do Katara, a najviše za održan čas fudbala u Portugalu. Uz posebno stručno i navijačko divljenje za sve što je Piksi učinio. Počev od toga kako je svoje samopouzdanje sa pokrićem i iskrenu veru u uspeh preneo na te momke. U startu im je dao do znanja – ili ćete me pratiti, raditi što vam se traži i završiti na Mundijalu ili za vas nema mesta u ekipi. Istrajao je i u štićenju ličnog rada i svoje grupe od spoljnih uticaja, ostavši imun na tuđe sugestije, želje, prohteve… – hvali starijeg kolegu Ivan Vukomanović, trenerski angažovan u Indiji, odakle prati zbivanja u otadžbini.

U daljem razgovoru za Danas, bivši defanzivac napominje koliko je važno da ne budu potegnuti već viđeni scenariji.

– Svaki put kada smo otišli na Svetsko prvenstvo, posle plasmana, u finišu priprema, tokom turnira ili posle ispadanja štancovani su razni skandali i afere, iznošen prljav veš… A to je bacalo ljagu, iznova rušilo „kuću“ i vraćalo nas na početak. I sada se možda nađe neko nenormalan i zlonameran, slep od sujete i uskih interesa, da opstruiše jedan pozitivan ciklus već u njegovom začetku… za početak, tako što će probati da kroji spisak putnika u Katar. Uzdam se u Piksijevo umeće i snagu da ostane izolovan od tuđih gluposti i nezavistan od remetilačkih faktora, dosledan u nameri da stvari pomeri sa mrtve tačke. I da će sa svojim timom saradnika i igrača na SP 2022. napraviti nikada viđen rezultat. Još od četvrtfinala bivše Jugoslavije.

Belgijski trenerski đak ne vidi zasluge bivšeg predsednika FSS Slaviše Kokeze za izboren Mundijal.

Ni ostatka njegove nomenklature u Savezu, bez punopravnog komandanta još od marta ove godine, sa izborima na dugačkom štapu.

– Jedino im priznajem što su pustili Piksija da radi na miru, onako kako on misli da je najbolje. I budući predsednik Saveza, ko god on bio, a u čudnim demokratijama kakva je naša nijedna državna firma i državna organizacija ne može biti pošteđena direktnog ili zakulisnog političkog baždarenja i kadriranja, trebalo bi da se drži svoje fotelje. I ne meša u tuđ posao. Da pruži svu potrebnu logističku i finansijsku podršku, naravno. Da prekoračuje svoja ovlašćenja, nikako. Inače će biti kočničar napretka srtpskog fudbala, u kom još puno toga treba popraviti ili iz korena izmeniti.

I Rade Bogdanović, nekadašnji igrač kritičkih zapažanja i oštrog jezika, negoduje zbog pokušaja raznih fudbalskih radnika da se sakriju pod Stojkovićeve skute i očešu se o selektorsku slavu jednog od najboljih loptaša svih vremena na našim prostorima.

– Jedno su 25 igrača i članovi stručnog štaba reprezentacije, a drugo kaljuga izvan A selekcije. Ne mogu njeni uspesi da potru sve loše okolo. Vidim, mnogi se kite tuđim perjem, računajući da će bleštavilo plasmana na prvenstvo sveta prekriti tragove njihovog prljavog (ne)činjenja. Da, svi smo oduševljeni Piksijevim radom, ali samo retki hoće da vide i izgovore istinu – bajat je hleb od kog žive brojni treneri i fudbaleri u Srbiji. Izuzmite Crvenu zvezdu, Partizan i još malo uređenijih klubova dublje kase, ima da dobijete armiju mučenika, koji to malo mrvica uzimaju uz vodu. Jedino tako mogu da ih sažvaću i svare – metaforički objašnjava naš sagovornik, ubeđen da će pre ili kasnije krenuti udari na Piksija.

– Teško da će ga arhetipski neprijatelji svega dobrog, a da je izvan njegove kontrole, pustiti na miru. Ma koliko uživali u njegovom društvu i tapšali ga po ramenu. „Zlatiborska ćelija“ može da se utiša, ali nikada ne miruje. Nadam se da Piksi spremno čeka taj trenutak, zna gde se vratio.

Ni Ivan Golac ne žmuri na srpsku fudbalsku realnost, niti mu je manir da svesno previđa neke detalje.

– Lepo je što će večiti rivali dočekati proleće u Evropi, mada to nisu izborili na superioran način. Fino je i to što nam je reprezentacija otišla na Svetsko prvenstvo, iako ni ona nije dominirala na nekim utakmicama pre Lisabona, ostavljajući najbolje za kraj. Sa akcentom na Stojkovićev stav „Idemo uvek na pobedu“, umesto defetističke i patetične mantre „daćemo svoj maksimum“. Rezultati Piksijeve Srbije su blago svetlo na kraju dugog i mračnog tunela, ali opasno je zanostiti se da su trenutni klupski i nacionalni uspesi krajnji plod ozbiljne i odgovorne fudbalske organizacije. Ljudi sa ovih prostora su sinonim za improvizaciju, prolazna rešenja, stalne eksperimente, bežanje od krivice, preuzimanje tuđih uspeha… Oduvek. Češće bude „htelo nas“ nego „zaslužili smo“. Zato tako i prolazimo u fudbalu, ali i svemu drugom.

Nekada poznati igrač i trener, svesnog opredeljen za život daleko od fudbalskog mulja, ne očekuje da će se stvari ikada drastično promeniti.

– Defektni deo srpskog mentaliteta nalaže da sledimo ovnove a ne tigrove među nama. I ne praštamo uspeh. I tako će biti sve dok nam važne poslove vode podobni a ne stručni i moralni. Želim Piksiju da se snađe u takvom miljeu.

„Zlatna lopta“ bez sindikalaca

Čelnici FSS na ceremoniju svečanog uručivanja „Zlatnih lopti“ najboljem fudbaleru i treneru u protekloj godini nisu pozvali predstavnike Sindikata profesionalnih fudbalera. Bilo je tamo raznoraznih zvanica čije se prisustvo teško može objasniti „fudbalskim“ razlozima, ali je zaista nedozvoljivo da se ignoriše jedini reprezentativni sindikat srpskih fudbalera.

Očigledno je da čelnike Saveza mnogo boli sve što SPF Nezavisnost i njegov predsednik Mirko Poledica rade u borbi sa srpskim fudbalskim vetrenjačama, što rade svoj posao, kao produžena ruka i(li) štit igrača. I svakako im je mesto na ceremoniji takve vrste, štagod „uvređeni“ pojedinci iz FSS mislili.