Talenata ima dovoljno, nema para i sistema

Svako ko može da ode on odlazi često i za minimalni novac. Po meni to nije u redu, ali kada imate klubove koji nisu u stanju da ispoštuju igrače onda je to sasvim opravdano. Savez bi morao da bude na strani igrača i trenera, kao i EHF koji bi morao da oštrije sankcioniše nepoštovanje obaveza klubova prema igračima. Onda imate i problem sa celokupnim sistemom rada sa mlađim kategorijama i sve to deluje obeshrabrujuće, ali mi moramo dalje“, ocenjuje u razgovoru za Danas Ljubomir Obradović, selektor ženske reprezentacije Srbije i odnedavno trener drugoligaša Vranje 1957, koji želi plasman u Super ligu Srbije.

* Kako naši klubovi mogu da budu konkurentniji, jer nas odavno nema u Evropi. Možemo li da primenimo taj „skopski recept“ po kome je Vardar postao evropski klupski šampion, a da je u svom sastavu imao samo jednog domaćeg igrača?

– Kao i u fudbalu, košarci, veliki klubovi nastaju sa onima koji ulažu novac u njih. Pitam vas koliko ima domaćih igrača u Mančesteru, ili Čelsiju ? Koliko u rukometnom gigantu kakav je Đer ima Mađarica ? Uvek se taj broj meri sa jedan ili dva, a to se odnosi i na Nemce i na Francuze u klupskom rukometu. Novac diktira danas sve i treneri i igrači idu tamo gde se najviše plaća. Mi u Srbiji smo u takvoj situaciji sasvim nemoćni. Čovek koji je sa Vardarom osvojio Ligu šampiona prethodno je bio u Srbiji, ali ovde nije dobio šansu da uloži svoj novac i otišao je u Skoplje, a iza njega ostaje i hotel i hala, i dva finala, i muško i žensko, jedan trofej. A, pritom on to neće da odnese u Rusiju, ostaće u Makedoniji. Da li iz svega možemo da izvučemo neko iskustvo, to je pitanje za sve nas u rukometu.

* Vranje je uslovno u rukometu srpska provincija gde se lako može doći do kratkoročnog uspeha ukoliko ima novca. A šta kada presahnu finansije?

– I kada Samsonenko, gazda Vardara, napusti taj klub, biće to ista priča. Bio sam trener u Portugaliji kada je u Španiji došlo do ekonomske krize. Tada je Valjadolid nestao sa rukometne mape jer su stranci otišli, a na mlađe kategorije se nije obraćala pažnja. Moja misija je u Vranju da sa ovim ljudima napravim mali pomak, a to je plasman u Super ligu. Da momci onda ostanu u Vranju, da pokupimo sve talente i radimo sa njima u mlađim kategorijama. Da napravimo kontinuitet rada u rukometu. Pokušaću da recept dok sam radio u Portugaliji primenim i ovde na jugu Srbije. Čeka nas veliki posao.

* Kako ocenjujete stanje u muškom reprezentativnom rukometu?

– Kada iz „trećeg šešira“ ostvarite plasman na jedno veliko takmičenje onda je to uspeh. Tu međutim ne treba gledati na grupu u kojoj su Island, Švedska i Hrvatska, kao na nemoguću misiju. Sa Hrvatima uvek odlučuje neki naš međusobni naboj inata. Švedska je podmladila ekipu, Island se kvalifikovao kao najbolja treća reprezentacija. Dosta sa tom pričom da imamo protiv njih negativan skor. Hajde da se usredsredimo na naše kvalitete i da ih usavršimo.

* Kao i u muškom tako i u ženskom reprezentativnom rukometu oslanjamo se na „gastarbajtere“. Može li to da se promeni?

– Za to nam pre svega treba para, a tek onda vremena i strpljenja. Radio sam sa kadetkinjama, od kojih su neke otišle da igraju u Mađarsku, zamislite to. To su devojčice od sedamnaest godina. To je nešto što po meni razjašnjava sve vezano za vaše pitanje. Niko ne može da uskrati odlazak tom detetu da igra rukomet u inostranstvu, a da li je to u redu ili nije, i da li se mi sa time slažemo ili ne je drugo pitanje. Mi smo osuđeni da u Srbiji stvaramo igrače i igračice za druge. Talenata ima, ali njih treba brusiti, a ne olako ispuštati da odu. U radu sa mlađim kategorijama mi nemamo meru vrednosti, jer jednostavno nismo uspostavili te kriterijume. Imamo izuzetno kvalitetne kadetkinje, ali ih u reprezentaciji imamo samo 16 umesto najmanje tri puta više. To je isto i sa dečacima. Francuzi kreću od pionirske selekcije sa 28.000 dece, a onda to kroz takmičenja smanjuju i tako su i postali i u mlađim kategorijama najbolji na svetu.

SP veliki ispit za ovu generaciju

* U decembru vas očekuje nastup sa ženskom selekcijom na SP u Nemačkoj.

– Očekuju nas najpre dve utakmice u kvalifikacijama za EP protiv Makedonije i Farskih Ostrva u septembru i to sve u šest dana. Od 20. novembra imamo desetodnevne pripreme. Prevazišli smo tu složenu situaciju sa otkazima pojedinih igračica i sada nam predstoji posao da to sjedinimo i da to dobije određenu hemiju. Tu postoji razlika između onoga što one moraju da pruže u svojim klubovima da bi tamo opstale. Ja imam drugačiju filozofiju i tu ima mnogo faktora koje moramo zajednički da uradimo. Mi imamo dobru reprezentaciju, međutim sve bi bilo još bolje kada bih sa devojkama radio najmanje mesec i po dana, ovako imamo skraćene rokove. Igramo prvo protiv Kine, a potom sa Kamerunom, pa dan pauze a onda i utakmice sa Nemicama i Holanđankama, a na kraju sa Južnom Korejom. Tri vrlo teške utakmice koje će pokazati našu stvarnu moć.