Tamo gde je Radaković srušio Nemce desila se fantomska utakmica srama od 17 sekundi: Pre pola veka Nacionalni stadion u Santijagu pretvoren u mučilište Pinočeove diktature

Oružane snage odane generalu Augustu Pinočeu su uz prećutnu podršku Sjedinjenih Američkih Država svrgnule izabranog predsednika Salvadora Aljendea, levičara, marksistu po ubeđenju, vođu čileanskih socijalista.

Hunta je zavela teror diktature. Ugušene su tekovine demokratije. Počeo je surovi progon političkih neistomišljenika.

Jedina dva mundobasketa pod nebeskim svodom

Nacionalni stadion u Santijagu, sagrađen 1938. po uzoru na Olimpijski stadion u Berlinu, središte Hitlerove olimpijade 1936, pretvoren je u logor. Ponos arhitekture glavnog grada i simbol uvažavanja Čilea u međunarodnom sportu postao je mučilište i stratište.

Monumentalno zdanje je uknjiženo u sportsku istoriju po tri značajna događaja u ranijim godinama. Silom prilika, jer je pogaženo obećanje o izgradnji dvorane, stadion je bio prilagođen za Prvo svetsko prvenstvo u košarci za žene u martu 1953.

Čile je ubedio Svetsku košarkašku federaciju (FIBA) da će nadalje sve biti u redu pa mu poveren i Treći mundobasket za košarkaše. Isprva je trebalo da se igra u jesen 1958, četiri godine iza prethodnog u Brazilu, ali je do pomeranja došlo upravo zbog nemara s halom, koja nije dovršena ni do januara 1959 (zatim potpuno zapuštena, a ukrovljena tek u prvoj deceniji dvehiljaditih).

Posle prvog dela u druga četiri grada završnica je smeštena na prestonički stadion, koji je preuređen u košarkašku arenu za 16.000 gledalaca.

Za jedini i ženski i muški šampionat pod vedrim nebom pogodovale su vremenske prilike jer je u to vreme na južnoj polulopti peklo leto.

Jugoslavija na Mundijalu u zemlji koja nema ništa

A 1962, potkraj svoje jeseni, Čile je bio domaćin fudbalskog mundijala, sedmog po redu. Organizacija mu je dodeljena na Kongresu FIFA u Lisabonu 1956.

Protivkandidat je bila Argentina. Zapadna Nemačka se povukla na zahtev FIFA baš zato da u trci ostanu samo južnoameričke zemlje, budući da su Argentinci zapretili bojkotom ako takmičenje, posle dva u Evropi (Švajcarska 1954, Švedska 1958), ne bude na njihovom kontinentu.

Raul Kolombo, koji je zastupao argentinsku kandidaturu, završio je izlaganje pred kongresmenima rečima: „Možemo da počnemo i sutra, jer imamo sve”.

Sledećeg dana je čileanski predstavnik Karlos Ditborn dao argumente za svoju zemlju. Istakao je privrženost nacije sportu, rasnu i versku tolerantnost i političku i institucionalnu demokratsku stabilnost. Pozvao se i na član 2 statuta FIFA, koji ukazuje da je mundijal značajan za promociju fudbala u nerazvijenim delovima sveta.

Poentirao je u kontrastu Kolombovoj nadmenosti: „Zato što nemamo ništa, spremni smo da učinimo sve”.

Čile je dobio 32 glasa, Argentina deset, a 14 članova se uzdržalo od izjašnjavanja.

Jugoslavija, koja je učestvovala na sva tri prethodna posleratna šampionata, probila se i na četvrto. U evropskim kvalifikacijama Poljska je savladana u Beogradu s 2:1. U revanšu u Hožovu je bilo 1:1. U potonjem međukontinentalnom duelu, opet na Stadionu JNA, u oktobru 1961. preslišana je Južna Koreja s 5:1, a zatim u novembru i u Seulu s 3:1.

„Plavi” su u takmičenju po grupama igrali u Ariki na krajnjem severu zemlje. Zauzeli su drugo mesto, iza Sovjeta protiv kojih su jedino i izgubili (2:0).

Za četvrtfinale su došli u Santijago. Rival je bila Zapadna Nemačka, koja ih je u toj utakmici pobedila i u Ženevi 1954 (2:0), na putu ka tronu, i u Malmeu 1958 (1:0).

Jugoslavija je pred više od 60.000 gledalaca na Nacionalnom stadionu načinila podvig. Slavila je s 1:0 golom veznog igrača Rijeke Petra Radakovića u 85. minutu.

Polufinale s Čehoslovačkom je igrano u gradu Vinja del Mar na 120 kilometara od Santijaga. Pretrpljen je poraz s 3:1.

Na Nacionalnom stadionu je zatim bio meč za treće mesto. Domaćin je pobedio s 1:0 pogotkom Eladija Rohasa u poslednjem minutu.

Njegov šut iz daljine je potkačio jednog jugoslovenskog igrača, lopta je promenila smer i prevarila je Milutina Šoškića, koji je već zaplivao ka suprotnom uglu. I jednoj i drugoj reprezentaciji to je najdalji mundijalski domet ikada.

U finalu su Brazilci sačuvali krunu i bez Pelea, koji je ispao iz stroja zbog povrede baš u susretu s Čehoslovacima u grupi (0:0). Kralju fudbala se smrklo, a svanulo je njegovoj zameni Amarildu, koji se proslavio u duetu sa saigračem iz Botafoga Garinčom. Gol je postigao i u odlučujućem meču (3:1).

Zvezda gost i sa Šekijem i sa Džajom

Na Nacionalnom stadionu, recimo, Crvena zvezda je dvaput učestvovala na tradicionalnom Međunarodnom turniru Čilea. Crveno-beli su u januaru 1962. bili svojevrsna prethodnica reprezentaciji.

Trofej su i osvojili. Prvo su pobedili Botafogo (bez Garinče) s 1:0 preko Vladimira Popovića. Zatim su s domaćim velikanom Kolo Kolom, koji im je bio protivnik i na meču za titulu klupskog svetskog prvaka u Tokiju 1991 (3:0), igrali bez golova, a u poslednjem kolu su savladali Ferencvaroš s 3:2 pogocima Dragoslava Šekularca, jedne od zvezda potonjeg mundijala, Vojislava Melića i Antona Rudinskog, čiji je gol bio pobedonosni.

Kroz sedam godina, u januaru 1969, Zvezda je došla predvođena Draganom Džajićem i trenerom Miljanom Miljanićem. S moskovskim Dinamom je bilo 1:1 (gol Džajića), a s Universidadom de Čile 3:3 (Vojin Lazarević dva, Branko Klenkovski iz penala).

Usledii su porazi s 3:2 protiv argentinskog San Lorenca (Lazarević, Jovan Aćimović) i Kolo Kola (Džajić oba), a jedina pobeda je postignuta u poslednjem duelu s Korintijansom – 2:1 (Stevan Ostojić, Lazarević).

Gavrasovi „Nestali” bili su streljani

Na mestu gde je na uglednom turniru igrao i Pele sa Santosom srpovedena je 1973. najcrnja državna represija. U samo dva meseca, od 11. septembra do 7. novembra, koliko dugo je stadion bio kolektivni zatvor, kroz njega je prošlo oko 12.000 nesrećnih duša. Crveni krst je u to vreme procenio da ih je jednom istovremeno bilo oko 7.000, a i više od 300 stranaca.

Muškarci su držani na terenu i na tribinama, a žene u svlačionicama, podrumima i drugim pripadajućim objektima čitavog kompleksa.

Bilo je i pogubljenja. Streljana je po i dan-danas nepotpunim podacima 41 osoba.

Zapanjujući kadrovi o torturi korišćeni su za dokumentarne filmove „Nacionalni stadion” iz 2002. i „Crna vidovčica” (lekovita biljka crvenog cveta) iz 2007. po svedočenjima Haralda Edelstama, švedskog ambasadora u Santijagu tog doba.

Najzapaženije ostvarenje napravio je grčki reditelj Kosta Gavras u filmu „Nestali” iz 1982, u kojem se govori o stvarnom stadionskom pogubljenju američkih novinara Čarlsa Hormana i Frenka Terugija, uhapšenih u različitim danima na samim počecima hunte, pod sumnjom da su imali saznanja o ulozi CIA u svrgavanju Aljendea. Njihova tela su pronađena naknadno.

Brežnjev odbio meč na terenu natopljenom krvlju

U jeku pretvaranja fudbalskog poprišta u konclogor sovjetska i čileanska reprezentacija su 26. septembra 1973. na Lenjinovom stadionu u Moskvi (danas Lužniki) odigrale prvi meč u međukontinentalnim kvalifikacijama za Mundijal u Zapadnoj Nemačkoj 1974.

Iako su granice Čilea bile zatvorene, fudbalerima je dozvoljeno da odu na megdan.

Presudno je bilo zalaganje fizioterapeuta državnog tima dr Jakoba Hela, koji je pokucao na vrata svog poznanika generala Gustava Lejha, glavnog čoveka avijacije, Pinočeovog bliskog saradnika. Zamolio ga je da urgira na najvišem mestu s obrazloženjem da bi bilo povoljno po sliku zemlje u očima sveta da je popravi reprezentacija. Državni vrh je popustio, ali je fudbalere upozorio da o situaciji u otadžbni drže jezik za zubima, inače će im nastradati porodice.

Mreže su u Moskvi ostale mirne.

Revanš je zakazan za 21. novembar. Pinoče je odlučio da se igra na Nacionalnom stadionu, a ne na nekom drugom u zemlji. Utakmica je trebalo da mu pssluži da pokaže da su priče o zločinima u Čileu neprijateljska izmišljotina.

Leonid Brežnjev, generalni sekretar Komunističke partije SSSR, dakle vođa Sovjetskog Saveza, odbio je „igranje na terenu poprskanom krvlju”. „Zborna komanda” je u svetlu blokovske podele sveta ostala kod kuće, ali su Čileanci ipak izašli na igralište.

Predsednik FIFA engleski ser Stenli Raus je insistirao da se odigra i revanš. Prethodno je poslao inspekciju, koja je zažmurila na oba oka kad je ustanovila da postoje svi uslovi za utakmicu.

Santos – Pinoče 5:0

Meč sa zamišljenim protivnikom je trajao 17 sekundi.

Austrijski sudija je označio početak, a kapiten Čilea Fransisko Valdez Munjoz je u deset koraka došao do prazne mreže da je zatrese. Istog trena je pojurio u svlačionicu od nelagode u stomaku.

Više od 20.000 prinudno dovedenih gledalaca su se usiljeno radovali, a u stvari su pogledima tražili skrovita mesta u kojima su zatočeni bili njihovi rođaci, prijatelji, komšije…

Utakmica srama je registrovana službenim rezultatom 2:0. Čile je otišao na Svetsko prvenstvo.

Tog 21. novembra nije sasvim bio bez rivala. Da odmeri snage s njim prihvatio je Santos, koji je došao bez Pelea. Taj meč se pamti kao Santos – Pinoče 5:0.

Napadač Karlos Kaseli, koji je na centru ćušnuo loptu Munjozu za početak fantomskog susreta, godinama kasnije se ispovedio: „Sramota je bilo izaći na teren bez protivnika. To je teatar apsurda. Sve je bilo unapred određeno. I ko je trebalo da doda loptu i ko da postigne gol. Da sam imao hrabrosti, poslao bih je u aut, ali nisam imao hrabrosti”.

Kaseli je u istoriju mundijala ušao kao prvi igrač kome je pokazan crveni karton (uvedeno sa žutim u Meksiku 1970). Turski sudija Dogan Babačan ga je isključio na meču s domaćinom na Olimpijskom stadionu u (Zapadnom) Berlinu.

Danas Nacionalni stadion, koji je u neposrednoj prošlosti nazvan u čast novinara Hulija Martineza Pradanosa, čuva sećanje na žrtve Pinočeovog režima memorijalnim obeležjima na tribinama.

Vojni režim je pao 1990.