Zec koji je u besu opsovao ćoravog konja: Ko je Goran Ivanišević, s kojim će Novak Đoković i dalje deliti tablu za parčis?

Dva teniska asa, stariji s jednom titulom na turnirima za grend slem, mlađi s 24, verujemo i kusur, nadigravaće se oko simetričnog krsta, a drama na tom minijaturnom terenu odužiće se i posle zalaska sunca pod nezaustavljivim naletom nepreglednih uspomena koje su delili u jedno tenisko doba.

Igraće parčis kao u predasima od napornih iskušenja na najvećim turnirima „belog sporta“, kad je mlađi osvajao trofeje, a stariji ga savetovao kako da do njih dođe.

To vreme zajedničke radosti, u kojem je bilo više pehara meda nego čaša žuči, od juče je i zvanično prošlost.

Đoković je biranim rečima obznanio da se posle skoro punih pet godina rastaje s Ivaniševićem, koji mu je u poslednje dve, po odlasku Marijana Vajde iz šampionskog tima, bio jedini trener.

Od oca gen za tenis i nadimak

Kad je hrvatska teniska legenda na Vimbldonu 2019. prvi put sela u boks predviđen za Đokovićeve saradnike i najmilije, odjedanput je Ivanišević ponovo postao naš.

Počela su da naviru sećanja na doprinos pritkastog visokog momka košarkaške figure i njegovih gromovitih servisa za uzvišeno mesto tenisa na vrhuncu jugoslovenskog sporta potkraj osamdesetih godina prošlog veka.

Cela zemlja koja se nedugo zatim raspala u vihoru rata bila je opijena srećom i zbog uspeha reprezentacije u Dejvis kupu i zbog vanserijskog dara dve velike teniske nade, Ivaniševića iz Splita i Monike Seleš iz Novog Sada.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Goran Ivanisevic (@goranivanisevicofficial)

Goran Ivanišević je rođen 13. septembra 1971.

Kao svi Splićani koji su se opredelili da sportski talenat bruse u tenisu, među kojima je bilo i čuvenih imena, i on je prohodao na Firulama, čim je pošao u školu.

Iako je bio svestrani sportista, koji je idole video i u fudbalerima Hajduka i u košarkašima Jugoplastike, presudilo je to što mu se i otac Srđan u svoje vreme bavio tenisom.

Od njega je nasledio i gen za sport, a i nadimak Zec, koji je upućivao na igračku brzinu.

Razvojni put mu je bio sličan Đokovićevom, pošto je i on trenirao i pod rukom Jelene Genčić i u akademiji svog zemljaka Nikole Pilića u Minhenu.

Reketom umalo i po rođenoj majci

Na počecima ga je na terenu odlikovao buran temperament, sušta suprotnost od mirnog, pristojnog i dobro odgojenog mladića.

„Prvi put sam ga video na jednom juniorskom turniru u Hajdelbergu. Igrao je loše, a bes je iskaljivao na reketima. Njegova majka je morala da uđe na teren da pokuša da ga smiri. Međutim, njemu je pao mrak na oči pa umalo i nju da udari. Sličan je Mekinrou. Previše energije troši na incidente, a to mu remeti koncentraciju na igru“, obrazložio je pre nekoliko decenija Radmilo Armenulić, selektor reprezentacije u to vreme.

Prvi put ga je stavio u tim za polufinale Dejvis kupa protiv Zapadne Nemačke u Dortmundu 1988. Igrao je s nepunih 17 godina u paru sa Slobodanom Živojinovićem.

Domaćin, predvođen Borisom Bekerom, bio je nemilosrdan – 5:0 ukupno u pobedama.

Samo nekoliko dana ranije Ivanišević je na Vimbldonu zaigrao prvi put na tuniru za grend slem. Probio se preko kvalifikacija.

Imao je Armenulić iz tog doba još jedan primer iz reprezentacije za pretvaranje Ivaniševićevih bubica u razorni vetar. Slučaj je iz četvrtfinalnog duela sa Čehoslovačkom u Pragu 1991.

„U izuzetno dramatičnom okršaju s Karelom Novačekom, koji je igrao meč života, lupao je reketom gde god je stigao, čak je i stolicu slomio“.

Ivanišević je pobedio s 3:2 i uveo je Jugoslaviju u polufinale. Nije, srećom, diskvalifikovan, ali je zaradio dve opomene, jednu zbog psovanja linijskog sudije.

„Rekao sam mu da je ćoravi konj. Pogrešno me je razumeo, jer na češkom slična reč označava deo muške anatomije. Na turniru u Mančesteru opsovao sam sudiju na engleskom. Kažnjen sam. Od sada psujem samo na maternjem“, izjavio je tada Ivanišević.

Devet meseci posle pobede u Pragu Jugoslavija je 1991. igrala u polufinalu s Francuskom u Pou. Izgubila je s maksimalnih 5:0. Ivaniševića nije bilo u timu uz Živojinovića, jer je zbog rata u Hrvatskoj napustio reprezentaciju.

Vimbldonski šampion „na divlje“

Najbolji plasman na svetskoj listi bio mu je drugo mesto sredinom 1994, kad je vodio Amerikanac Pit Sampras.

Uoči Vimbldona 2001. zauzimao je 125. mesto. Pao je na listi zbog čestih mirovanja zbog povrede ramena.

Nije morao u kvalifikacije, jer mu je organizator dao posebnu pozivnicu za učešće. Postao je prvi šampion s takozvanom „kartom na divlje“ i najlošije plasirani osvajač.

Trijumf je posvetio Draženu Petroviću.

Bi-Bi-Si ga je stavio na 16, mesto među 100 najvećih sportskih dostignuća svih vremena.

U Splitu ga je dočekalo 150.000 ljudi.

S Hajdukom je potpisao kratkoročni ugovor.

Dogodine je na Maksimiru igrao na oproštajnom meču Zvonimira Bobana u susretu hrvatske reprezentacije koja je na Mundijalu 1998. bila treća i tima svetskih zvezda, koje su pobedile s 2:1. Dao je jedini gol.

Te 2002. se povukao iz tenisa zbog operacije ramena. Obnovio je karijeru, ali je 2004, posle poraza protiv Australijanca Lejtona Hjuita u trećem kolu u Vimbldonu, rekao zbogom.

Pradoba fiksnih telefona

Godine 1998. počeo je da se viđa s manekenkom Tatjanom Dragović. Uzeli su se 2009, a razveli 2013. Izrodili su kćerku i sina, koji je pošao očevim stopama. Lane je postao prvak Hrvatske u dublu za igrače do 16 godina.

Ivanišević je u drugi brak uplovio s Nives Čanović. Imaju sina.

Na početku karijere, kad su mlade sugrađanke počele da ga gledaju drugim očima, izjavio je da su „Splićanke najlepše, a i najprepotentnije na svetu“.

U to vreme, kad nije bilo mobilnih telefona, zivkale su ga na kućni broj.

Jednom se njegovom ocu namestilo da se javi: „Curo, Goran nije ovde. Uključi televizor. Eno ga, igra na Vimbldonu“.