Prva vajda od rakije i pečenja, slaba vajda od Agasija u najgori čas, a najveća od Vajde: Kako je Novak Đoković menjao trenere na putu ka večnoj slavi?

I sam nenaviknut da u prvom tromesečju sezone ne prigrli nijedan pehar, a kamoli sportska javnost koja od njega očekuje da i u 37. letu života slisti sve redom, poslao je u svet iznenađujuću obavest.

Novak Đoković se razišao s hrvatskom teniskom legendom Goranom Ivaniševićem, svojim trenerom skoro punih poslednjih pet godina.

To je, dakle, rastanak, a ne razdor. Srpski as se u javnoj objavi oprašta od glavnog u svom stručnom timu sa zahvalnošću, zboreći kao starijem bratu.

I jedan i drugi najbolje znaju zašto je do toga došlo.

Možda ima zasićenja, jednostranog ili međusobnog, možda razlog leži u nezadovoljavajućem početku godine, ali šta god da je, Đokoviću nije sefte i dalje će ići s drugim pored sebe.

Ono što je nedvosmisleno jasno jeste to da prvi „reket“ sveta vrhunac sezone vidi na olimpijskom turniru na Rolan Garosu, u borbi za zlatnu medalju, svoj jedini nedosanjani san, i da će se podrediti tom cilju u svakom smislu pa i sa svežom krvlju među najbližim saradnicima.

Đoković je ove godine prvi put izgubio u polufinalu Australijan opena.

Prethodnih deset puta ne samo da je pregrmeo taj meč u predvorju finala nego je svih tih deset puta i podigao trofej, koji mu je i najzastupljeniji u riznici s rekordne 24 titule na turnirima za grend slem.

A u kompleks Melburn parka, poprištu prvog među četiri najuglednija takmičenja teniskog sporta u sezoni, prvi put je stupio pre dve decenije.

S nepunih 17 godina uzeo je učešće na juniorskom australijskom openu, dajući nagoveštaj da će baš na tom mestu četiri godine kasnije osvojiti grend slem prvenac i najaviti se kao budući veliki šampion.

Među novim pokolenjem s četiri pobede je dogurao do polufinala. Upravo se tada, u januaru 2004, i desio jedini njegov poraz u borbi za odlazak na meč odluke pre nedavnog protiv Italijana Janika Sinera, mladog lava u naletu. Uspešniji je bio Francuz Žoselen Uana (6:4, 6:4), koji je i godinu stariji od Đokovića, što u tom uzrastu može biti i presudno. Uanu, koji je zbog serije povreda završio karijeru 2015, zatim je savladao zemljak Gael Monfis (6:0, 6:3).

Prvi dolazak na australijsko tlo bio je prilika da se zvezda u rađanju upozna s Dejanom Petrovićem, 25-godišnjim srpskim teniserom iz Adelaide (u karijeri bio među prvih 200 na listi).

Petrović ne samo da se golobradom sunarodniku našao pri ruci kao dobar domaćin, koji ga je preveo preko praga zajednice srpskog rasejanja u tom delu sveta, već mu je, na molbu Đokovićevog oca, postao i trener, prvi u povojima profesionalizma.

„Trudio sam se da se oseća kao kod kuće. Pravili smo roštilj, a imali smo i prase na ražnju, meze. Sve što nas je podsećalo na srpsku tradiciju pa naravno i rakiju. Popili smo po nekoliko. Njegovi roditelji ovo ne bi trebalo da čuju“, našalio se Petrović u razgovoru za jedan australijski portal prošle godine, kada je bodrio Đokovića do trijumfa na turniru u Adelaidi, što je bila odlična uvertira za pohod na desetu krunu u Melburnu.

„Radili smo mnogo na mom izlasku na mrežu i na servisu. Vrlo agresivno, u stilu australijskog tenisa. Bilo je to sjajno vreme, zabavljali smo se“, prisetio se i Đoković.

Nedugo posle odluke da se prihvati posla u brušenju velike nade Petrović, koji je 2003. i 2004. bio reprezentativac za mečeve u igri parova s Nenadom Zimonjićem, bataljuje s tenisom.

U šampionskoj karijeri jednog od najvećih tenisera svih vremena njegove zasluge su to što se Đoković 2005. u Melburnu preko kvalifikacija domogao debija na grend slemu, a oko svog punoletstva i na Rolan Garosu.

U Teniskom savezu su našli da je Petrović najbolje rešenje za selektora Dejvis kup tima. Poverenje je uživao od 2005. do 2007, dok je nacionalna selekcija i s Đokovićem kao novom uzdanicom ulagala napore da se iz Prve grupe Evroafričke zone vrati među najbolje reprezentacije sveta.

Đokovićev trener, ipak, nije ostao dugo.

Pojavila se mogućnost da ga preuzme, na preporuku svog prijatelja, Italijan Rikardo Pjati, trener s reputacijom, koji je već dugo sarađivao s Hrvatom Ivanom Ljubičićem, u to vreme među najboljima.

„Uživao sam u uspesima s Ljubičićem, koji je uz mene bio od malih nogu. Hteo sam da ubacim nekog mlađeg u svoju akademiju, a prijatelj mi je sugerisao da ima jedan mali. Gledao sam ga kada ga je Marat Safin deklasirao u prvom kolu Australijan opena 2005. Video sam da tu ima štofa. Sarađivali smo oko godinu dana. Primetio sam da uvek stegne oči pre nego što udari lopticu. Savetovao sam njegovim roditeljima da ga odvedu kod oftalmologa“, probudila su se jednom sećanja Pjatiju, koji je dao i smela predviđanja da će njegov pulen biti najmanje rame uz rame sa Švajcarcem Rodžerom Federerom i Špancem Rafaelom Nadalom, a verovatno i bolji.

S njim je Đoković preko tri rivala u predtakmičenju dosegao čak do trećeg kola glavnog tunira u Vimbldonu, posle kojeg se obreo među 100 vodećih na listi, pomakavši se sa 128. mesta na 94. Zatim je dogurao i do trećeg kola na Ju-Es openu, gde zbog poboljšanog rejtinga prvi put nije morao u kvalifikacije na početnim grend slem iskušenjima.

Razišli su se uoči Rolan Garosa 2006, jer italijanski stručnjak nije mogao da postigne da barabar ozbiljno radi s jednim na vrhuncu karijere i s drugim u zamahu.

Zatim počinje era sa Slovakom Marijanom Vajdom, koja je imala neslućene razmere uspeha i s manjim prekidima je trajala 15 godina.

„Pre Rolan Garosa jedna agencija me je pitala da li sam zainteresovan da vidim Novaka u Parizu. Nisam mnogo znao o njemu. Bio je mlad i tek na 63. mestu na listi“.

Đoković je postao prvi naš teniser u četvrtfinalu na grend slemu posle Slobodana Živojinovića na Vimbldonu 1987. Agresivni i temperamentni čuvar trona Nadal, koji je u Parizu stasavao u kralja šljake, dobio ga je sa 6:4, 6:4 u prva dva seta, a zatim mu je Đoković predao meč zbog povrede.

U avgustu 2009. srpski as uzima za trenera uporedo i Toda Martina, nekadašnjeg američkog tenisera, finalistu Australijan opena 1994. i Ju-Es opena 1999, s ciljem da mu staroškolskim savetima unapredi volej i igru na mreži.

Na njujorškom grend slemu Đoković je drugu godinu uzastopce izgubio u polufinalu, a u Australiji sledeće godine u četvrtfinalu. U Indijan Velsu je stigao do osmine finala, a u Majamiju je poklekao pred prvom preprekom.

Saradnja s dva trenera različitog stila u isto vreme nije dala plodove.

„Tod je fantastična osoba s velikim iskustvom koje je do detalja podelio sa mnom. Jednostavno, nije nam išlo. Razišli smo se bez ljutnje“, obrazložio je tada Đoković.

Od Australijan opena 2014. glavni trener mu je legendarni nemački teniser Boris Beker.

„Novak i ja ulazimo u osmu godinu saradnje, a do sada smo ostvarili gotovo sve zacrtane ciljeve. Meni je u stručnom štabu bio neophodan još jedan trener kako bi Novak nastavio da usavršava određene delove igre, ali i kako bih ja imao više vremena za privatne obaveze i porodicu. To neće previše uticati na moju ulogu u stručnom štabu, gde ću i dalje biti maksimalno posvećen. Izbor Bekera kao glavnog trenera je dobro rešenje. Siguran sam da ćemo se odlično slagati i da će Novak nastaviti da napreduje“, izjavio je tada Vajda, s kojim je Đoković već imao šest grend slem titula.

Saradnja s Bekerom je trajala pune tri godine i donela je još šest najvrednijih trofeja.

S njim je 2016. prvi put osvojen Rolan Garos, a na finalnom meču s Britancem Endijem Marijem jedan do drugog su sedeli Vajda i Beker.

„Ciljevi koje smo postavili postignuti su u potpunosti. Zahvaljujem mu na timskom radu, predanosti i posvećenosti“, obratio se Đoković posle rastanka s nekadašnjim najboljim teniserom sveta.

Od aprila 2017, nedugo posle poraza u drugom kolu u Melburnu, do aprila 2018. Đoković je predahnuo od Vajde, a i Vajda od njega.

Šampion je za trenera postavio još jednog proslavljenog asa, Amerikanca Andrea Agasija.

Ta 2017. bila je Đokovićeva mukotrpna godina. Ispao je u četvrtfinalu i na Rolan Garosu i na Vimbldonu, gde je i završio sezonu, a kasnije se podvrgnuo operaciji lakta.

Na Australijan openu 2018. još je bio nespreman za velika osvajanja (poraz u osmini finala). Razlaz sa Agasijem bio je neminovan.

„Novaku je bio potreban razlog da ponovo počne da se bori i da ga tenis opet zanima. Momenat u kojem sam morao da mu saopštim da naša saradnja prestaje bio je zaista težak, ali ga je to i vratilo na pravi put. On je kao Roki Balboa. Kad nađe nešto što mu čini fokus, prikači se za to i krene da igra. Trebalo je da bocnem medveda malo jače i malo ranije“, rekao je Agasi nekoliko godina kasnije.

U tim je bio uključen i češki teniser Radek Štjepanek, koji tek što je završio karijeru, ali njihova saradnja je prekinuta dogodine, 2018, uoči sezone na šljaci, negde u ovo vreme.

Đoković se vratio proverenom kadru. Ponovo je angažovan Vajda.

U osvit Vimbldona 2019. u stručni štab je uveden Ivanišević, koji od marta 2022, posle još jednog rastanka s slovačkim trenerom, preuzima samostalno ulogu glavnog.

Od Ivaniševićevog dolaska Đoković je osvojio devet grend slem trofeja, a samo s njim četiri.