Foto: Zvanični sajt Maratona u KasteljonuDva minuta i 13 sekundi brže nego što je ikada trčala jedan maraton, Teodora Simović završila je na četvrtom mestu svoj četvrti okršaj sa dužinom 42 km i 195 metara.
Može se reći da je španski grad Kasteljon, u kojem je 24. februara istrčala ovaj rezultat, važan, ne i najvažniji, trenutak njene kratke maratonske karijere. Lični rekord je sa 2:41,27 (Beograd – 2017) svela na 2:39,34, trčavši prvi put u životu jednu od dve najteže atletske discipline (uz 50 km hodanje) ispod 2 sata i 40 minuta. Nažalost, ni to nije bilo dovoljno da se već na početku sezone upiše u listu sigurnih učesnika svetskog šampionata u Dohi (28.09 – 6.10).
Maraton je sam po sebi specifičan, pa je zanimljivo iz prve ruke čuti kako izgleda put na mesto održavanja trke, trening uoči nastupa, i samo nadmetanje. Za razliku od ostalih atletskih disciplina zbog ekstremnih napora maraton se može trčati pet do šest puta godišnje, iz tih razloga je veoma bitno pogoditi gde nastupiti.
Dve nedelje pre starta takmičari već počinju da ga trče u svojoj glavi. Skoro da ni o čemu drugom i ne razmišljaju. U Kasteljon, Teodora Simović je otišla bez trenera Rifata Ziljkića, s razlogom, jer je Ziljkić u to vreme privodio kraju pripreme svog dvojca, Terzić – Bibić za Evropsko prvenstvo u dvorani.
– Pripremama za odlazak na maraton prilazim na isti način kao da je u pitanju Evropsko ili Svetsko prvenstvo – kaže na početku razgovora Teodora Simović. U Kasteljonu je pratio trener Crvene zvezde Desimir Gajić, najbolji prijatelj Rifata Ziljkića iz sveta atletike, koji je Teodori i svim atletičarima Novog Pazara izuzetno drag.
“ S njim imam savršenu komunikaciju. Svojevremeno dok je Gajić trenirao Sonju Stolić često sam radila s njima. Kad idete bez svog trenera uvek ste nekako rasterećeniji, u smislu napetosti i odgovornosti“, iskrena je Simovićeva.
Nije lako ni stići do odredišta maratona, organizovati trening u mestu njegovog održavanja, iako je sama organizacija ovih trka svuda u svetu podignuta na najviši nivo. Interesantan je bio odlazak tandema Simović – Gajić do Kasteljona.
„Krenuli smo autobusom iz Beograda za Temišvar, iz kojeg smo imali let za Valensiju, Kasteljon je od ovog španskog grada udaljen nekih 40 km. Bukvalno smo u avion ušli u poslednjem trenutku, obzirom da je vremenska razlika između Rumunije i Srbije plus jedan sat. Let je trajao 2,5 sata, na aerodromu nas je čekao automobil koji po svakog maratonca elitne grupe šalje organizator. Bio je petak, a trka je u nedelju. Baza nam je bio izuzetno moderan hotel Luz, smešten u centralnom delu grada. Naravno, odmah smo se snašli i odradili trening na ulicama Kasteljona. Sutradan smo pronašli park prepun šetača, ali i rekreativaca. Španci svih starosnih dobi imaju razvijenu kulturu trčanja. Park je pravi mali raj na zemlji, prepun palmi i fontana. Prosto poželiš da u takvom okruženju trčiš što duže“, još tu sliku ne ispušta iz glave, Teodora. Čest pratilac maratonca su nervoza i različiti oblici negativnosti. Na 15 dana pre starta smanjuje se intenzitet treninga, što kod većine takmičara dovodi do slabije ishrane i manjeg konzumiranja tečnosti. To sa Teodorom nije slučaj.
– Što se nastup bliži kod mene je samo trema pojačana. Veče uoči ovog maratona iskoristila sam za šetnju, idealna je za opuštanje. Bila sam u šopingu, ali sebi nešto kupiti to je prosto nemoguće, jer se pred trku, ako ste kao ja rešeni da uspete, ni na šta pa ni na kupovinu ne možete koncentrisati. Posle toga na meniju je pasta i mora se u krevet u 21.30, da bi u šest sati ustala dovoljno naspavana – saznajemo od Teodore šta je u fokusu maratonaca veče uoči trke.
Kako će proteći noć to se nikada ne zna, zato što atletičari gotovo nikad nisu sami u sobi. Teodora nema problem sa snom, ovoga puta on joj je donekle bio poremećen. Za cimerku joj je određena Kenijka Rut Karanja. „Sjajne je osoba, ima istrčan maraton 2:33. Razgovarale smo o ličnim iskustvima, jedini problem je što se ona obe noći često budila. Nije da mi to nije smetalo, ali uspela sam da uhvatim dovoljno sna. Tokom trke sve do 35 km bila je ispred mene, tada sam je prestigla. Prošla sam brzo pored Rut i ne pogledavši je, prijateljstvo i trka su dve stvari koje kod mene nemaju ništa zajedničko“, ovu zanimljivost je Teodora rado podelila sa nama.
Zanimljivo je da je Teodora u Kasteljonu bila jedina bele puti među atletičarima i atletičarka elitne grupe.
„Svi su dolazili iz Kenije i Etiopije, jedino ja bela. Španci duž čitave trase navijaju, možete čuti uglavnom pokliče – šampion, šampion!. Primetila sam kako sam im verovatno zbog boje kože u moru maratonaca crne puti bila baš interesantna. Posle trke su mi, rekla bih, svi maratonci iz Kenije i Etiopije prilazili i čestitali. Maraton je disciplina starijih, a ja tek imam 25 godina. To su i oni primetili, a kad od njih, koji su zaštitni znak maratona, dobiješ pohvale to znači da vrediš“, ponosno reče, Teodora Simović. U toku maratona podrška takmičaru je nešto bez čega on ne može. Česte su krize, pa svaka reč od bliske osobe dođe kao melem.
– Gajić je sve vreme bio uz mene. Nije dobio bicikl da me prati duž staze, da jeste mnogo bi mi to značilo. Videla sam ga na petom kilometru i mislim još dvaput, poslednji put na 35 km. Tada je dovoljno glasno rekao: „Samo uživaj u trci“. Šteta što fizički nije mogao da me prati na svim delovima trase. Kad je ovo doviknuo toliko mi je to značila da sam dobila neki neverovatan vetar u leđa. Važno je i to da mi je ovo prvi maraton u kojem ni u jednom momentu nisam imala krizu. Trčala sam svoj ritam i tek na 40 km shvatila da od rezultata 2:37,00 nema ništa. Dobro je da sam razumela i nešto što će mi ubuduće mnogo koristiti – pa sledi kraći predah u priči da bi na pravilan način kako to samo atletičari umeju uzela vazduh.
– Moram još da radim na tehnici trčanja u poslednjih pet kilometara. Ruke po automatizmu povlačim gore, a tako ne može da se trči kvalitetan maraton. Ne umem racionalno da objasnim zašto to činim. Negde u toj fazi trke čula sam Gajića kako dovikuje – spusti ruke! Da to nije doprlo do mene ne verujem da bih tako postupila. Nisam ispunila normu, ali sam zadovoljna četvrtim mestom u ženskoj i 13. u ukupnom plasmanu muškaraca i žena. Tim pre što sam poslednji maraton pre Kasteljona istrčala u Varšavi pre deset meseci. Ne pamtim ga po dobru, bio je jak vetar, najveći neprijatelj maratonaca, pa se još neke sitnice nisu poklopile, i sve to dovelo je do rezultata koji nije mogao da me zadovolji (2:46,40). Normalno da je duga pauza i taj rezultat kod mene proizveo strah pred Kasteljon, sad znam da sam ga prevazišla – uz širok osmeh, reče Teodora.
Pozitivno razmišljanje je ono što Teodoru Simović prati kroz čitavu karijeru, kakve su joj misli vidi se i iz onoga što je kazala na kraju razgovora. „Sve sam u ovoj godini podredila rezultatu 2:37,00, i boljem. Cilj je Doha i Svetsko prvenstvo. Bilo bi lepo da spojim još jedan šampionat (pre dve godine u Londonu bila je 75 – 2:59,01). Kako je počelo već vidim da će taj rezultat pasti na prvom narednom maratonu, 28. aprila u Diseldorfu“, optimistična je Simovićeva.
Amela deveta, Elzan i Asmir bez finala
Amela Terzić je na 35. Prvenstvu Evrope u dvorani taktički sjajno istrčala kvalifikacije i pobedila u svojoj grupi u vremenu 4:16,51, ispred Poljakinje Sofi Enauji. U finalu se odlično držala do 1.200 metara kada je popustila i zauzela poslednje deveto mesto (4:24,20). Očekivano šampionka Evrope u Glazgovu postala je fenomenalna Škotlanđanka Lora Mjur (4:05,92), ispred Enauiji (4:09,30) i Irkinje Kjare Mekgi (4:09,43).
Elzan Bibić nije uspeo u kvalifikacija da prođe do finala na 1.500 metara. U svojoj grupi zauzeo je treće mesto sa 3:47,94. U finale ga je vodilo vreme 3:45,70. Zlatnu medalju u ovoj disciplini osvojio je Poljak Marsin Levandovski pobedivši u taktičkoj trci velikog favorita Jakoba Ingebrigtsena. Ni Asmir Kolašinac nije uspeo da se domogne finala u bacanju kugle, jer je u kvalifikacijama dobacio do 19,82, a za finale je bilo potrebno baciti 20,31.
„Zlatne“ Saima i Lenka
Prvenstvo Srbije u dvorani za mlađe pionire i pionire obeležila je sa dva zlata mlada novopazarska atletičarka Saima Murić. Na 600 m pobedila je u vremenu 1:39,02, Mejra Mehdović stigla je do bronze (1:41,78), a na 1.500 sa rezultatom 4:47,33, dok se druga Novopazarka Lenka Nikolić domogla trećeg mesta (4:57,98). Zlatne medalje od Novopazaraca osvojili su još i sjajni DŽemal Hasanović na 2.000 m (6:03,71) i Samed Hadžić u trci na 800m (2:18,62).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
