Teoman Alibegović: Nismo dozvolili da nas poderu

Nakon projekcije frenetičan aplauz proneo se pozornicom, na koju su jedan po jedan izlazili junaci filma na čelu sa popularnim Pešićem. Ovacije su bile tako snažne, da su mogle da probiju zvučni zid, naročito kada su na binu izašli Dino Rađa i Teoman Alibegović. Sedokosi velikan iz LJubljane bio je možda i najrečitiji i najilustrativniji u filmu, dočaravši uverljivo snagu kolektiva i jedinstven odnos momaka koji su za tri godine, od 1985. do 1987. pokorili Evropu i svet.

– Nisam emotivno doživeo čitavu priču, jednostavno sam takav čovek. Uvek sam iskren, kažem šta mislim i kad treba i kad ne treba. Mislim da je istina uvek samo jedna. Ponosan sam što sam se izborio za 12 onih koji su bili u reprezentaciji, u konkurenciji 125-130 košarkaša koji su započeli tu avanturu, pet godina pre 1987. Tri godine ranije konkurencija se suzila na nekih stotinak, a zatim na konačnih 12. Verujte mi, to je bilo pakleno. Naši treninzi su bili mnogo teži nego neke utakmice koje smo odigrali na tom prvenstvu u Bormiju – stava je Alibegović, koji je u filmu duhovito opisivao kroz kakav su dril prolazili na Staroj planini kraj Pirota, odnosno na Igmanu, na kojem su na kraju priprema „dušu ispustili“ trčeći u serijama uzbrdo preko 250 „olimpijskih stepenika“.

* Šta je najvažnija istina na filmu: to što ste postali prvaci sveta ili priča o jednoj ekipi, druženju, tadašnjoj zemlji?

– Znate kako vi Beograđani kažete: „Bre, to je uzročno posledično“. Posledica uzroka ljubavi među nama bilo je svetsko prvenstvo. Kad smo krenuli i počeli da se selekcionišemo i kad smo došli do toga; Pešić kakav je, a znate ga svi vrlo dobro, nije nikad stavio beka i centra u sobu, samo centra sa centrom. Uvek je za cimere stavljao najveće konkurente. Ja sam recimo bio sa Kukijem (Toni Kukoč, prim. aut), koji mi je bio najveći konkurent i onda sam na kraju bio taj koji ga je dizao, jer sam bio presrećan što smo drugari. On je znao moju suprugu, ja njegovu, kao i njegovu majku kad sam dolazio u Split. Nije bilo Boga da spavam u hotelu, spavao sam kod njega u kući i ručao kod njegove mame. Isto je bilo i kad je Kukoč dolazio u LJubljanu ili Sarajevo. Uzrok je bio da smo kreirali takvu hemiju da nam je drago bilo biti skupa, bilo nam je veoma lepo i bez ikakve zavisti smo gurali jedni druge na gore, a sistem je izbacivao pojedince. Posledica svega toga bila su dva osvojena prvenstva Evrope, a zatim i svetska titula 1987.

* Koliko ste se puta okupili pre premijere filma „250 stepenika“?

– Sa Saletom (Aleksandar Đorđević prim. aut) sam se viđao stalno po Evropi. On je mnogo vremena proveo u Italiji, kao i ja, tako da smo igrali jedan protiv drugog kao igrači, kasnije i u ulogama trenera. Sa Nešom Ilićem sam se viđao stalno, recimo sa Radenkom Dobrašem nisam, pošto je otišao izvan sporta, posvetio se ekonomiji, mislim da je vrlo brzo posle Bormija otišao u Ameriku da radi u nekoj banci. Samir Avdić mi je kao brat; meni je žena iz Sarajeva i kad god odem tamo prvi telefonski poziv je Samiru: „Majstore, šta radiš, gde je kafa“? Sa Dinom sam se manje viđao, sa Dikijem (Vlade Divac prim. aut) češće zbog života u Americi. U nesrećnim vremenima smo pomagali jedni drugima: telefonirali, viđali na nekim takmičenjima, nismo dozvolili da nas poderu. Nismo bežali od toga da prodiskutujemo i o nekim težim temama.

* Nije da nije bilo pokušaja da vas poderu?

– Jašta, radi, uvek je bilo. Uvek je bio neko ugrožen, podmetnut. Mi smo uvek pričali među sobom i taj naš dijalog mislim da je bio posledica ljubavi od pre. To niko nije mogao da razbije. To je bila familija do groba.

* Jedan ste od ubeđenijih da bi ova generacija dobila Amerikance, tačnije njihov originalni Drim tim?

– Definitivno; da vam kažem, ajde uzmite draftove: Brajan Vilijams, Skot Vilijams koji su uzeli po dva-tri prstena. Uzmite Gerija Pejtona, koji je sa mnom igrao, posle Bormija, na Oregon stejtu, bio je Ol-star, reprezentativac SAD, član Drim tima. Svi su oni bili visoko pozicionirani u prvoj rundi drafta. Ti momci su parirali prvom Drim timu na treninzima u svakom pogledu. Naša generacija, pojačana sa jednim Draženom Petrovićem, Stojko (Vranković prim. aut) bogami nije ni bio potreban… Tu bi se priključili jedan ili dva igrača iz generacije ispred i iza nas. Verujte mi, ma verujte, evo gledajte Slovence.

* S druge strane bili bi Majkl Džordan….?

– Tako je, a pored njega: Medžik Džonson koji prethodno već dve godine nije igrao; zatim Leri Bird koji nije mogao da hoda, preležao je na parketu čitav šampionat… Ubeđen sam da bismo ih pobedili – i posle 25 godina Alibegovića drži isti utisak.

Nisam iz Ljubljane, već odavde

– Kad sam ulazio na premijeru filma pozdravio sam se sa pet-šest ljudi iz sveta košarke, a kad sam se popeo na binu nakon projekcije i okrenuo se ka publici stekao sam osećaj kao da poznajem 70 odsto prisutnih. Rekao sam sebi: „Čoveče, pa ti si odavde. Nisam ja iz Ljubljane, već odavde“. Taj isti Sale Đorđević kad dođe u Ljubljanu isto se tako oseća. Dino se u Beogradu više slikao sa publikom, nego Sale Đorđević. Hoću da kažem da smo ostavili neki trag iza sebe i da je ta ljubav bila očigledna. To što više nismo zajedno, po granicama, to nema nikakve veze – podvukao je Alibegović.