Tihi heroj Interove titule

Nije Sančez bio glavni igrač koji je redovno bio starter. Nije čak ni na „Đuzepe Meaci“ igrao na svojoj prirodnoj poziciji (krilni napadač, bočni igrač).

Konte u svojoj 3-5-2 formaciji naprosto ni nema za takvu poziciju mesto u temu. Zbog toga ga je najviše gurao u sam špic, kao prvu zamenu za golgetere Lautara Martineza i Romela Lukakuka (zajedno postigli 37 golova).

Međutim, od Sančeza se nije ni očekivalo da trese mreže svaki put kad uđe u igru. Naprotiv. Njegovi glavni zadaci su, uprkos poziciji na kojoj igra, bili potpuno drugačiji.

Kada bi protivnici argenitnsko-belgijski tandem uspevali da odseku i osame u napadu, Čileanac je po pravilu ulazio u igru umesto jednog od njih i zadatak bi mu bio da svojim organizatorskim (plejmejkerskim) sposobnostima ponovo poveže napad sa sredinom terena i sklopi konce igre koji bi doveli do gola, odnosno pobede.

Zbog toga je ključan bio na onim takozvanim malim utakmicama, baš kao na ovoj protiv Sampdorije. Iako je postigao samo sedam golova, upravo su njegovi pogoci, poput onih protiv Sasuola ili Đenove, doprineli tome da milanski tim razbije bunker protivnika i dođe do važnih bodova.

Iako je u Inter još prošle sezone (prvo na pozajmicu, a od prošlog leta trajno) došao iz Mančester junajteda jer nije bio zadovoljan time što nije starter na „Old Trafordu“, sa svoje 32 godine pristao je da bude džoker sa klupe. Konteu je nekako pošlo za rukom ono što se menadžeru „crvenih đavola“ Ole Gunaru Solskjeru nikako nije dalo – da ubedi Južnoamerikanca da i sa klupe može biti bitan, a kako se ispostavilo i presudan faktor za osvajanje pehara.

A statistika kaže da gde je Sančez, tu su i trofeji. Još od Kolo Koloa, preko River Plate, pa sve do Barselone i Arsenala skoro da nema kluba sa kojim nije osvojio neki pehar (makar nacionalnog kupa).

Italijanski mediji tvrde da je glavna snaga Čileanca ne samo u tome što pored desne, koja mu je prirodno jača, odlično šutira i levom nogom, ni to što pored šuta ima i dribling s kojim može da se poredi sa svim ostalim vrhunskim latino-američkim majstorima ove igre, već i to što je, kako ga „Korijere delo sport“ opisuje – u glavi jak kao bik.

Smirenost koju pokazuje na terenu kao da dodatno utiče na celu ekipu da ne paniči čak ni kada rezultat nije povoljan, a konci igre nikako ne mogu da se povežu. S druge strane, upornost koja ga krasi kao da daje dodatnu energiju ostatku tima da iz sebe izvuče bukvalno maksimum.

Iako je Inter posle 11 godina vratio Skudeto na „Đuzepe Meacu“, timu na leto sledi ozbiljno renoviranje iz dva razloga.

Prvi su finansijske prirode jer je kompanija „Suning Holdings Group“ kineskog magnata Stivena Žanga zapala u dugove, a drugi su praktične prirode jer su neki od ključnih igrača dostigli fudbalski zenit i teško da će u svojim tridesetim godinama moći još dugo da pružaju vrhunske partije.

Konte je priznao da je Serija A osvojena „na iskustvo“, ali da za bolje rezultate u evropskim kupovima ekipi treba „sveža krv“.

Zbog toga će na leto na izlaznim vratima „Meace“ biti Aleksandar Kolarov (35), igrač koji je upravo zbog odanosti italijanskom treneru i klubu prošle jeseni odbio da zaigra za Srbiju u odlučujućem meču protiv Škotske za odlazak na Evropsko prvenstvo (nije želeo čak ni da uđe kako bi samo izveo penal).

Slobodu da potraže novi klub imaju i Ešli Jang (35), Danilo di Ambrozio (31), Andrea Ranokija (33), Arturo Vidal (32), Ivan Perišić (32)… Ali, ne i Aleksis Sančez. Za Čileanca je i sam Konte istakao da veruje da klubu u narednih nekoliko sezona može još mnogo da donese.

Vlahović ruši rekorde

Fiorentina ne beleži rezultate kakve je ove sezone želela pošto je neko od mesta koje sledeće sezone vodi u međunarodne kupove praktično nemoguće da obezbedi.

Međutim, srpski napadač Dušan Vlahović (21) ruši rekorde i bez dileme je najbolji igrač kluba iz Toskane.

U derbiju protiv Lacija (2:0) proteklog vikenda je postigao oba gola i tako svoj učinak podigao na 21 pogodak. Zajedno sa Romelom Lukakuom iz Intera deli drugo mesto liste strelaca Serije A (prvi je Kristijano Ronaldo sa 27).

Vlahović je inače postao tek treći igrač Fiorentine koji je u jednoj sezoni postigao više od 20 golova (pre njega su to uradili još samo Gabrijel Batistuta i Kurt Hamrin).

I ne samo, pošto je postao tek drugi srpski napadač koji je u ligama petice postigao više od 20 pogodaka, što je do sada pošlo za rukom još samo Darku Kovačeviću u dresu Real Sosijedada 2003. godine.