Tito smenio upravu Partizana, trener bez autoriteta, igrači sami trenirali: Autor knjige „Crno-beli rolerkoster“ otkriva šta se zbivalo pre i posle čuvenog finala Kupa šampiona

“Crno-beli rolerkoster” Ivana Lovrića je istorija puna velikih pobeda, ali i katastrofa, emocija, put od vrha do dna, pa zatim od dna do vrha. Kaže da ga je inspiraciju da napiše delo o čuvenoj generaciji “Partizanovih beba” iz 1966, Hejselu i “Partizanovoj filozofiji” dobio upravo iz tih uspona i padova kroz koje je klub iz Humske prošao.

Naizgled čudno može zvučati veličanje poraza u finalu Kupa evropskih šampiona 1966. od Real Madrida, ali Lovrić nas demantuje.

– Uzevši u obzir tadašnje stanje u klubu, podeljena uprava a i igrači, ovo finale je uprkos svemu pobeda – priča nam Lovrić.

Finale je bilo pobeda samo po sebi

On dalje napominje da tadašnje stanje u beogradskom velikanu nije bilo najsjajnije, kao i da je vrhunski Milan Galić branio boje Partizana samo u šesnaestini finala najelitnijeg evropskog takmičenja.

– Najbolji igrač Partizana a i šire, odigrao je samo šesnaestinu finala i došao tek za finale takmičenja. Govorim o Milanu Galiću koji je morao da ide u vojsku. Sa druge strane, trener Abdulah Gegić i autoritet se uslovno rečeno nisu baš najbolje slagali.  Igrači, koji su svi do jednog ponikli u klubu, izuzev Galića koji je došao iz zrenjaninskog Proletera, praktično su nekad i sami trenirali. I vi uprkos svemu tome trijumfujete nad najboljom generacijom Mančester junajteda na čelu sa Džordžom Bestom u polufinalu i uđete u finale, to je za mene pobeda.

Nakon ovog finala, najvećeg uspeha fudbalskog kluba Partizan, stvari kreću nizbrdo. Tim se rasprodaje i većina igrača je dogovorila ugovore sa drugim evropskim klubovima. Crno-beli posle ovoga čekaju nešto više od decenije kako bi osvojili novi trofej.

– Među čelnicima kluba prosto nije bilo sluha da se sačuva kostur tima, te su se igrači raštrkali po evropskim klubovima. Tada je uprava promenjena po nalogu Josipa Broza Tita zbog nesuglasica među generalima unutar kluba. A postojala je i podela među igračima zbog odlaska Velibora Vasovića u Crvenu zvezdu i brzog povratka u redove crno-belih.

Jedini put kad su Partizan i Zvezda imali izjednačen broj navijača

Na stranu sve ovo, crno-bele bebe su nesumnjivo donele mnogo Partizanu i na terenu, kao i van njega, ističe Lovrić koji nam otkriva i zanimljiv podatak.

– Lepota igre ove zlatne generacije je osvajala publiku, pa je tad, po mom mišljenju a i mnogih ljudi sa kojima sam pričao, jedini put u istoriji bio izjednačen broj navijača Partizana i Crvene Zvezde u Beogradu.

Da bi se ovakav uspeh Partizana iz 1966, a potom i Crvene Zvezde iz 1991. godine ponovio, Lovrić smatra da bi u fudbalu trebalo da se napravi liga po principu Jadranske lige u košarci.

– Takvoj ligi u kojoj bismo imali evropske utakmice maltene svako kolo treba da dodamo i zadržavanje bisera omladinskih škola u matičnim klubovima na duže staze. Uz neka strana pojačanja, povećala bi se konkurentnost same lige što bi dalje uticalo na uspehe u evropskim takmičenjima.

https://www.youtube.com/watch?v=2_WlBu4XopE&ab_channel=DokumentarnaRiznica

Ostalo nam je da razjasnimo šta je to “Partizanova filozofija”. Partizanovu filozofiju na primer nismo imali prilike da na delu vidimo u prošlonedeljnoj utakmici protiv Kelna, kada su crno-beli, kao retko u svojoj istoriji, odigrali na rezultat, zanemarujući napadačku i atraktivnu igru.

Crveno-beli imali bolju pomoć van terena

– Emocije, bolje rečeno rolerkoster emocija, borba na terenu uz koju će doći pozitivna atmosfera i podrška navijača, stalno nadigravanje sa protivnikom, ma koliko on bio jači, i atraktivan napadački fudbal daju definiciju ovom terminu. Rezultati su u drugom planu sve dok je prisutan žar kod igrača, a i tada poraz postaje prihvatljiv jer je častan, ističe Lovrić.

Upoređujući najveće uspehe dva najtrofejnija srpska kluba, Lovrić više vrednuje onaj Partizanov. Po njegovim rečima ključno je to što su crno-beli uspeh iz 1966. napravili sa svojim „bebama“, generacijom koju su stvorili u svojoj školi fudbala, dok je Zvezda tim za 1991. ponajviše formirala od igrača dovedenih sa strane, iz drugih klubova.

– Partizan je imao bolji sportski sektor, dok je Crvena Zvezda, imala bolju pomoć “van terena”, naglašava Lovrić.

Umetničko delo ipak bolje od holivudske sapunice

Knjiga prati i životne priče igrača Partizana koji su obeležili 1966. godinu, počevši od Milutina Šoškića i Milana Galića do Velibora Vasovića.  Ističe da ovo delo možda i nije za svakoga, ali napominje da on ne može biti toliko objektivan. Pričajući o porazu te 1966, autor daje zaključak celokupnog rolerkostera zvanog Partizanova filozofija.

– Između velikog umetničkog dela koje se završava tragično, i holivudske sapunice sa srećnim krajem, ja ću uvek izabrati ovo prvo – zaključuje Lovrić.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.