Đerona pred smenom: Ko je najveća želja Rukometnog saveza Srbije za novog selektora?

Poraz od Crne Gore u poslednjem kolu Grupe C (30:29) ima višestruke posledice po rukometnu reprezentaciju Srbije.

Ne samo što nisu uspeli da se plasiraju u narednu fazu kontinentalnog šampionata, što je bio ultimativni cilj pred put u Nemačku, ostavši pritom i bez mesta u kvalifikacijama za Olimpijske igre, već su „orlovi“ ostali i bez lakšeg puta u baražu za naredno Svetsko prvenstvo.

Utisak je ostao oporniji posle saznanja da je i minimalna pobeda nad „Đetićima“ bila dovoljna za mesto u narednoj fazi, s obzirom na to da je Mađarska deklasirala Island (33:25) što je bilo u skladu sa računicom koja je išla na vodenicu Mijajla Marsenića i saigrača.

Đerona plaća ceh

Neuspeh u Nemačkoj razočarao je i sve u Rukometnom savezu Srbije, naročito predsednicu Milenu Delić koja je smatrala da je Crna Gora, uprkos svemu, jednostavno morala biti pobeđena.

– Teško je u ovom trenutku reći bilo šta. Utakmicu protiv Crne Gore smo jednostvano morali da dobijemo. Značaj te utakmice je bio višestruki, od nade da prolazimo u glavnu fazu, do bolje pozicije u baražu za Svetsko prvenstvo. Momcima je obezbeđeno sve, imali su mnogo bolje uslove od mnogih reprezentacija u okruženju. Sačekaćemo da nam se ohlade glave, da analiziramo trenutno stanje i da se planski krene u novi ciklus za Olimpijske igre. Imamo dobar rad i dobre rezultate u mlađim selekcijama i ovo će biti trenutak da se oni pripremaju za OI 2028 – poručila je predsednica Saveza koja je time najavila i izvesnu smenu generacija, podmlađivanje reprezentacije u toku narednog olimpijskog ciklusa.

Status Tonija Đerone sigurno će biti razmatran narednih dana. Male su šanse da španski stručnjak ostane na kormilu posle neuspeha u Nemačkoj, uprkos tome što je za vreme selektorskog mandata u izvesnoj meri unapredio igru i popravio ambijent u ekipi.

Stručnjak koji je trenerski posao izučavao u Barseloni imao je bezrezrevnu podršku ljudi iz Saveza. Od imenovanja 2020. njegov status nijednog momenta nije bio upitan, iako rezultata na velikim takmičenjima nije bilo.

U poslednje dve decenije, nijedan stručnjak nije imao takvu podršku ne samo Saveza i struke, već i rukometne javnosti.

Način rada i ophođenja odgovarao je reprezentativcima koji su se rado odazivali njegovom pozivu, pokušavajući da implementiraju njegove ideje.

Iako je u igračkom smislu napravljen iskorak, u Nemačkoj je bilo evidentno da standardne boljke nisu iskorenjene poput tehničkih grešaka, spore igre u pozicionim napadima, periodične bezidejnosti ogledane u intervalima od po šest ili sedam minuta bez gola, odsustva kontranapada i igre preko brzog centra…

Sve su to parametri modernog rukometa koji nikako da postanu integralni deo igre reprezentacije Srbije.

Nažalost, u Nemačkoj je propala i ideja selektora Đerone da odbranu učvrsti povratnikom Miljanom Pušicom koji je sa Mijajlom Marsenićem i Draganom Pečmalbekom trebalo da predstavlja bedem na mestima dva, tri i četiri, odnosno tri, četiri i pet.

Na krucijalnim mečevima protiv Mađarske i Crne Gore u odbrani je duvalo sa svih strana, a pogotovo je alarmantno bilo u branjenju rivalske igre dva na dva prilikom koje su pivotmeni bili izuzetno efikasni.

Da stvar bude gora, ispostavilo se da gorostasni Bence Banhidi nije bio naročit problem zbog svojih 208 centimetara visine i 115 kilograma težine (10/10 šut iz igre), jer je u meču sa Crnom Gorom neuporedivo niži i sitniji pivotmen Nemanja Grbović bio gotovo podjednako efikasan sa sedam golova.

Igra Srbije u Minhenu bila je daleko od željenog automatizma, uigranosti i osmišljenosti. Nijedan igrač, zaključno sa golmanima, nije odigrao prvenstvo u skladu sa očekivanjima. Ispostavilo se i da je percpecija njihovih kvaliteta nerealna, populistička i da ima suprotan efekat od željenog.

Selekcija bez vrhunskih pojedinaca

Analizirajući igru posle poraza od Crne Gore, Vladan Matić, nekadašnji reprezentativac naše zemlje, a danas trener šabačke Metaloplastike, priznao je sebi i javnosti da je kvalitet aktuelne generacije prosečan, daleko od vrhunskog.

Kada se pogleda u kojim klubovima nastupaju naši reprezentativci, posebno bekovi koji su od krucijalnog značaja za uspeh ekipe, slika postaje jasnija, s obzirom na to da nijedan ne nastupa u Bundesligi, najkvalitetnijem klupskom takmičenju na svetu, dok u Ligi šampiona Pelister (Uroš Borzaš), Zagreb (Miloš Kos) kao ni Dinamo Bukurešt (Lazar Kukić) ne spadaju u red najkvalitetnijih timova, naprotiv.

Pomenuta trojica igrača, pritom, nisu nosioci igre u svojim klubovima, niti prva rešenja na mestima levog i srednjeg beka.

Generalno gledajući, osim Mijajla Marsenića, Dragana Pečmalbeka i Dejana Milosavljeva, nijeda reprezentativac Srbije nije nosilac igre u vrhunskim evropskim klubovima.

U domaćim okvirima, decenijska dominacija Vojvodine ništa dobro nije donela reprezentaciji Srbije. Novosađani nisu izbacili nijednog vrhunskog talenta u etar, pre svega na bekovskim pozicijama (Jovica Nikolić još ništa nije pokazao u reprezentaciji zbog konstantnih povreda) i sve do nedavnog dolaska Petra Đorđića, odnosno Stefana Dodića, najvažnija mesta u bekovskoj liniji popunjavali su inostrani igrači.

Ostali klubovi u finansijskom smislu ne mogu da se mere sa Vojvodinom i u poređenju sa Novosađanima bliži su amaterskom nego li profesionalnom statusu.

Na izboru igrača, Toniju Đeroni se ne može ništa zameriti. Pozive je, u suštini, slao najboljima, baveći se i dešavanjima u domaćem prvenstvu.

Da je zdrav, Stefan Dodić bi sigurno bio u Nemačkoj i verovanto je jedini koji je mogao da unapredi igru Srbije a da nije dobio poziv iz opravdanih razloga.

Rešenje iz Tuluza

Đeroni ugovor sa Rukometnim savezom Srbije ističe u junu i gotovo izvesno neće biti produžen. Jednostavno, neuspesi na poslednjem Svetskom prvenstvu, kao i na šampionatu Starog kontinenta, zbog čega je reprezentacija ostala bez prilike da se putem kvalifikacija domogne Olimpijskih igara u Parizu, prelili su čašu punu žuči.

Savezu je najveća želja da na njegovo mesto dođe Danijel Anđelković, nekada srednji bek Crvene zvezde i reprezentacije Srbije, koji uspešno vodi francuski Tuluz.

U svom mandatu na klupi Tuluza angažovao je i mlade srpske igrače Uroša Mitrovića i Vojina Čabrila, a od leta će im se pridružiti i Uroš Kojadinović iz Partizana.

Njega ugovor sa klubom veže do juna 2025. a kakav status uživa u Francuskoj pokazuje i podatak da je dva puta uzastopno biran za najboljeg trenera u tamošnjem šampionatu.

Đerona je tri i po godine bio na klupi reprezentacije Srbije (najduži mandat od samostalnosti naše zemlje) i ukoliko ga Anđelković nasledi imaće složen zadatak, naročito ako se ima u vidu da su pojedinci poput Mijajla Marsenića najavili povlačenje iz reprezentacije.