Transmiter iz zlata

U nju je ugrađen poseban transmiter. On prikuplja uspeh, radost i ponos, i putem talasa ih emituje na sve koje dođu u kontakt sa njom, mahom na sunarodnike. Štefanekovo zlato je završilo posao.
Trebalo je da to bude običan dan. Onaj u kojem se na Igrama po Srbiju desi nešto, a kao da nije. Prolazili smo Ipanemom, na putu do Glavnog medija centra i „Karioke jedan“ u kojoj su žene igrale protiv Australije. Razmišljala sam da li sam previše talasala u onoj priči o talasima i da nisam možda prečesto upotrebila reč „talas“. Mučilo me to i više nego što bi trebalo, kada se Vladimir u busu prodrao „Štefanek u polufinalu“. Prestala sam da reagujem na njegovo loženje i tvrdnju u baš svakom danu „ej, danas uzimamo medalju“. Prebacila sam ga brzo na priču sa kojom je od ranog jutra davio, pa je ponovo sa uzbuđenjem nabrajao sve dosad odigrane košarkaške mečeve protiv Hrvatske i najavljivao nastavak po starom u četvrtfinalu.

Žene su igrale, a on je još pričao o taktici protiv komšija. Jedino je Ivan odlučio da gleda Štefanekovih šest minuta borbe za finale. Jedino je on znao pravila rvanja grčko-rimskim stilom, koje smo mi videli isto onako kako je jedan kolega duhovito i hrabro naglas opisao „ovde se dva tipa udaraju glavama i gađaju plišanim igračkama“.

Marina je izvodila čaroliju, a iz „Karioke“ pored odjeknula je vest da je Srbija konačno uzela medalju. Nešto se neobično lepo dešavalo na terenu. Igra i princip koji diraju i ježe. Krenuli si i vaterpolsti. Popeli su se na talas. Bili su oni stari zbog kojih ne moramo da brinemo.

Sada je samo trebalo da Davor izabere boju, i održi se na talasu koji je pokrenuo. Bio je sila. Održao se, sakupio i transmitovao. Nije nam bilo baš jasno kako je rival zaslužio prvi, a zašto on drugi poen. I zbog čega je maskota Vinicijus uletela na teren. Ali, bilo je to svakako dovoljno za himnu i dobri cumami. Odbojkašice su razorile, Španovićeva skočila iz prve, kajakaši zaveslali…
Retko me sport čini patetičnom i nemalo nikad u meni ne izaziva ona neobjašnjiva osećanja koje zapravo veze s mozgom nemaju. Ali, nešto se neobično dogodilo. Mnogo neobično za jedan olimpijski dan. Medalja, od iste legure kao i njene malo manje bitne koleginice, naočigled svih nas transmitovala je uspeh, radost i ponos i uporno govorila „prenesi dalje“.