Treba li Nikola Mirotić da saopšti ko mu je tačno pretio zbog mogućeg dolaska u Partizan?

Nikola Mirotić (32), centar meke ruke, obradovao je košarkašku Španiju, a i poklonike košarke u celoj Evropi, kad se 2019. vratio na našu stranu Atlantika posle pet godina u NBA. Barselona, zavlačeći duboko ruku u džep, privolela ga je u svoje redove.

Njen najljući rival Real, u kojem je crnogorski košarkaš stasao, osvajajući s „kraljevskim klubom” titulu prvaka 2013. sa zvanjem najboljeg igrača lige, niti je digao halabuku niti je klonuo duhom. Danas je vladar Starog kontinenta, a pre godinu dana je preslišao „blaugranu” s njenom najvećom uzdanicom s 3:1 u pobedama u finalu nacionalnog prvenstva.

U Španiji, gde se drži do sportskog viteštva, zna se da bez jake Barselone nema jakog Reala i obratno. Zato Mirotićev dolazak u Kataloniju nije smatran u prestonici nikakvom izdajom „vere za večeru“ već kao podstrek da se dokaže da i nad svetim Nikolom ima sveti Nikola – u Madridu. Tako su se poneli i Relovi sosiosi.

Zamislimo iz tog primera alternativnu istoriju u našoj košarkaškoj avliji.

Zar Mirotićev dolazak među crno-bele ne bi trebalo da nadahnjuje Zvezdine adute u reketu da rade i jače i bolje ne bi li, na radost svog kluba i svojih navijača, odneli pobedu nad favoritom? Zar slika sportskog Beograda ne bi bila još lepša u očima sveta kad krenu evroligaški okršaji u kojima za prestonički tim igra star najviše klase? Zar tako, uostalom, nije bilo i kada je lok-aut u američkoj profesionalnoj košarci podario crveno-belima Partizanovu legendu Divca u predvečerje bombardovanja 1999. godine?

Nije partizanovcima, naravno, bilo milo što njihov div-junak oblači dres večitog rivala. Nije ni zvezdašima bilo pravo kad se njihov fudbalski ljubimac Milko Đurovski hirovito drznuo da se s Marakane preseli na Stadion JNA, ali se tada sve završavalo na navijačkom fokloru pogrda s tribina prema „neverniku” u najvećoj utakmici našeg sporta.

Mirotiću, vidi se iz njegovog saopštenja, to je glavni razlog da pobegne od naše košarke. Iako on najotvorenije kaže da njegova odluka ni na koji način nije proistekla pod uticajima iz Košarkaškog kluba Crvena zvezda, s kojim, ističe, ima dobru komunikaciju punu poštovanja, belodano je jasno da Mirotić želi da se sačuva od krvi koja se prozlila u bezumnoj navijačkoj ostrašćenosti.

Ko je taj ili ko su ti koji mu prete? Moglo bi da se smatra da se to s pravom pita i Partizan, tražeći od nesuđenog velikog pojačanja da im izrekne imena, ali šta bi Mirotić dobio da se s tim bakće u zemlji pravne žabokrečine, gde mu ni deklarativna zaštita s Andrićevog venca, na koju se crno-beli pozivaju kao na pravni akt najveće snage, nije dovoljna da savlada bojazan.

Jasno je, ako se drži da je Mirotićeva naprasna odluka podstaknuta ozbiljnim pretnjama, da one dolaze ili iz sive zone društvenog taloga koju kontrolišu raznorazni centri bahatosti ili iz topuza koji se u svojoj moći uzdigao da udara na svoju ruku. Malo je verovatno da je na Mirotića nabasala kakva inokosna budala da ga kinji što u Partiazn ide „Zvezdaš godine” (priznanje koje mu je 2019. uručeno u „Pioniru” uoči meča crveno-belih s Barselonom za njegov dobrotvorni doprinos).

Mirotićevo je pravo, kad je već sporazumno raskinuo ugovor s Barselonom, da ide gde hoće. Njegov će biti i obraz ukoliko je pogazio datu reč, obećavajući se u međuvremenu drugome, što, čini se, provejava iz Partizanovog saopštenja i nagoveštaja da će se i to rastumačiti. A šta smo i gde smo mi nasušni ako značajno košarkaško ime beži glavom bez obzira iz zemlje koju kaže da voli?