Trener, gospodin, čovek…  za pamćenje

Još manje onih čija se imena širom sveta izgovaraju s dubokim naklonom, a zaostavština prepričava s divljenjem, poput Radomira Antića, čiji je iznenadni odlazak u 71. godini učinio da se na početku još jedne turobne nedelje u borbi sa korona virusom više priča o Misteru nego o zaraženima, umrlima, vakcinama…

Koliko u njegovoj rodnoj Srbiji toliko, ako ne i više, u Španiji, gde je gospodin retkog kova još 1988-e pronašao dom i plodno tle za svoje trenerske ideje, a ona mu širom otvorila vrata svoje sportske istorije, na čijim raritetnim stranama je upisan velikim slovima – kao jedini šef struke u tri najveća kluba – Realu, Barseloni i Atletiku iz Madrida.

Čuveni Antara je te nestvarne 1996. godine jedinu duplu krunu u analima kluba sa nekadašnjeg „Vinsente Kalderona“, u eri Johana Krojha u Barseloni i Predraga Mijatovića u Valensiji, s vazda silnim „kraljevićima“ i tada superjakog Deportiva La Korunje, a atletikovci su se samo sezonu pre toga jedva spasili ispadanja iz Primere.

Niko ko drži do sebe nije hteo da postavi glavu na „panj“ kontroverznom gazdi Hezusu Hilu, ali se najvoljeniji sin Žitišta kod Užica prihvatio rovovskog posla, prebukiranu svlačionicu skratio sa 33 na 20 imena, uveo kvartet novajlija u prvi tim, pojedincima promenio pozicije, zategao defanzivu, proturio ideju s puno golova iz prekida i kontranapada, „preživeo“ nedolazak svog fudbalskog sina Slaviše Jokanovića, odbolovao propao transfer Roberta Prosinečkog i po cenu plaćanja (današnjih) 450.000 obeštećenja iz svog džepa insistirao na Milinku Pantiću, na jednoj od pozicija iza napadača.

Vizionarski ubeđen da će mu taj mali dobijeni rat sa noćnom morom trenera – Hilom doneti večno pamćenje svoj trojici. – Umro je moj mister, moj prijatelj.

Bio mi je kao otac, deda mojim ćerkama. Da nije njega ne bih bio ovde – tako se od Antića oprostio Pantić, čiji su brojni golovi iz prekida i kamara nameštenih isturenijim kolegama bili jedan od šampionskih ključeva.

Da u mladom fudbaleru Partizana čuči veliki trener dalo se osetiti još 70-ih, kada je  krilni igrač ponikao u užičkoj Slobodi na specifičan način utkao sebe u 10 godina čekanu titulu crno-belih, te sezone 1975/1976.

– Drugovali smo dobrih pet godina u našem Partizanu. Dovoljno vremena da se upozna nečija ličnost, a Antić je bio karakteran čovek, odgovoran, ambiciozan i disciplinovan u izvršavanju svih svojih obaveza, pa su se te osobine posle „samo“ prelile na njegovu grandioznu trenersku karijeru. Voleo je da se šali, posebno s ljutišama iz te naše divne generacije, ali uvek je to radio s merom. Na svoj, inteligentan način. Za sve uskraćene za gledanje njegovih utakmica na terenu pomenuću njegov razoran šut sa distance. Kao da je bilo juče, sećam se njegove „bombe“ sa 20 metara protiv Hajduka, na jednoj prvenstvenoj utakmici. Tako je raspalio po lopti da se golman nije ni makao, a ona se već zakoprcala u mreži. Savršenstvo! Kao sličan pogodak za Luton, u završnici meča sa Mančester sitijem. Protivniku je odgovarao i remi, ali ga je Radomir poslao u niži rang, sačuvavši mesto svom timu u Premijer ligi. I da ne zaboravim, Antić je bio kompletan fudbaler, jedan od retkih koji je jednako baratao s obe noge. Prvo kao krilni igrač, a onda na novoj – defanzivnijoj bočnoj pozici – ovako se preminulog velikana, za Danas, priseća njegov nekadašnji kolega u kopačkama Ivan Golac.

U Sautemptonu omiljeni strani fudbaler s respektom govori i tragu svog prijatelja u nacionalnom timu Srbije, čije je preuzimanje od strane Antića dugo bila ogromna želja plebsa od Subotice do Surdulice.

– Za našu reprezentaciju uradio je mnogo, više nego što smo svesni. Ne mislim samo na odlazak na prvenstvo sveta, već na atmosferu koju je stvorio. Prvo među igračima, od kojih je napravio homogen i kvalitetan kolektiv. To je prva velika pobeda za svakog trenera. Drugo, učinio je da protivnici počnu opet da respektuju, pre njega izgubljenu selekciju. Takođe, dao je poseban „ukus“ našem fudbalu tih godina i, svojim stavom i rezultatima, učinio da narod ponovo zavoli fudbal(ere). Šteta i grehota što nije duže ostao selektor Srbije, ali naš fudbal ga nije zasluživao.

I Momčilo Vukotić s knedlom u grlu evocira uspomene na svog saborca iz Partizana, pre nego što se on vinuo u trenerske visine.

– Možda ću jednog dana moći više, duže i lepše da pričam o Antiću, kada me prođe ovaj šok od tužne i iznenadne vesti iz Španije. Rano je otišao, ali je potrajao toliko da ostavi neizbrisiv trag. Svi su na gubitku: srpski, jugoslovenski, evropski, pa i svetski fudbal, jer je radio i u Kini. Ako je neko bio čovek od stava, vizije i pravog, zdravog autoriteta onda je to bio on. Verovao je u to što radi, uvek hteo više i bolje od sebe i drugih, sve pratio, stalno učio… I dok smo zajedno bili bitke za Partizanove bodove i posle, kada sam ja bio sportski direktor u našem klubu, a on bio pomoćnik trenera prvog tima Nenada Bjekovića. Izdvajao se… – kaže za naš list jedan od najvećih i najvoljenijih igrača u istoriji crno-belih.

– Partizanovci imaju za kim da žale. Mnogo je voleo crno-bele, u tom dresu tri puta bio prvak zemlje. Prvo kao igrač, pa dva puta kao član stručnog štaba. Zadužio je klub iz Humske – u pravu je legendarni Moca.

Mnogi su „krali zanat“ od čoveka koji je pre jedne od silnih nerazumnih smena trenera u istoriji najvećeg kluba na svetu, u trenutku kada je Real pod njegovim vođstvom čvrsto držao vrh La lige, a Slaviša Jokanović nikada nije krio ko mu je bio uzor u njegovoj trenerskoj karijeri, s dva plasmana u englesku Premijer ligu i dve duple krune sa Partizanom.

– Radomir Antić živi blizu mene u Madridu i s njim sam imao sigurno na hiljade fudbalskih razgovora. Verujte, taj čovek nikada nije pogledao film u životu. Sve što kod njega kući možete videti ima veze sa fudbalom – rekao je svojevremeno bivši vezista Partizana.

O Misteru…

* FK Atletiko

„Radomir Antić je došao u naš klub 1995. i postao jedan od glavnih stubova istorijske duple krune. Njegov dobar rad na klupi crveno-belih nije ga učinio samo jednim od najprestižnijih trenera (a trenutno je četvrti u našoj istoriji po broju mečeva koje je vodio – 189), već je donelo i neprevaziđenu ljubav publike koja mu je pevala „Radomir, te quiero“ („Radomire, volim te“) svaki put kada je naš tim igrao kod kuće…“

* FK Partizan

„Samo jedan crno-beli čovek vodio je tri najveća španska kluba: Real Madrid, Barselonu i Atletiko Madrid. Samo jedan crno-beli čovek ima unuke koji u partizanovim kopačkama trče španskim terenima. Samo jedan crno-beli čovek bio je i ostao pravi Mister. Samo jedan čovek od večeras „sa one strane bodriće te, Partizane!“ Njegovom smrću – ljubav ta ne prestaje!

* FK Real

“ Real Madrid, predsednik i uprava kluba sa žaljenjem su primili vest o smrti Radomira Antića. Real upućuje najdublje saučešće celoj madridskoj porodici i klubovima koje je predstavljao tokom igračke i trenerske karijere“

* Serhio Ramos

„Učinio si Atletiko Madrid većim, učinio si naše rivalstvo većim… Zbogom čoveku unikatne karijere: Atletiko, Barsa i Real Madrid, između ostalih. Počivaj u miru“

*  Saša Ilić

„Srpski fudbal je izgubio velikog trenera, Partizan je ostao bez čoveka koji je puno dao fudbalu“

* FK Barselona

“ Barsina familija tuguje zbog gubitka čoveka koji je bio voljen u svetu fudbala“

* Fernando Tores

“On je stvarao fudbalsku istoriju i istoriju našeg Atletika. Legenda će zauvek biti u srcima svih sportista. ..“

* Aleksandar Đorđević

„Veliki trener, još veći čovek, legenda sporta, učitelj, maestro – nedostaješ… hvala Ti na uvek iskrenom prijateljstvu. Počivaj u miru, kume“

* Veljko Paunović

„Ništa neće moći da ispuni prazninu koju osećam sa Misterovim odlaskom, ali uvek ću se rado sećati dana kada smo zajedno sedeli kod njega kući sa njegovom suprugom Verom i njihovom divnom porodicom, gledali fudbal zajedno, po nekoliko utakmica odjednom na više ekrana, i kako je Mister iz svoje fotelje koristio svaku priliku da nas uputi na neki detalj situaciju ili ideju“

* Marka

„Radomire, volimo te“ (preko cele naslovnice)

* Nenad Milijaš

„Čovek uz koga sam naučio brojne životne i profesionalne lekcije. Autoritet. Pojava. Trenerčina. Gospodin. Sve je to bio Radomir Antić. Moj trener, moj Mister. Nismo mi sarađivali, mi smo živeli zajedno. Bili smo stalno u kontaktu, doživljavao sam ga kao fudbalskog oca.

* Savo Milošević

„Svi smo bili mnogo vezani za njega, posebno mi koji smo igrali u Španiji. Svaki odlazak u Madrid značio je da će Radomir da nas okupi na ručku, večeri. Mnogo je ljudi koji su ga voleli i poštovali…“

* Božidar Maljković

„Koliko puta smo ga u našoj zemlji vrednovali po zasluzi? Koliko smo mu se puta obratili za savet? Da li je u našem društvu imao poziciju koja mu je po radnoj knjižici, objektivno pripadala? Pa, ne baš… Sada pomalo nekrofilski, kako to samo mi znamo, veličaće ga svi. Mi znamo koga smo izgubili…“

* FK Crvena zvezda

„Iako je kao igrač pronosio slavu našeg najvećeg rivala, bio je gospodin u kopačkama, sportsmen od glave do pete, poštovan gde god se pojavljivao. Ostavio je dubok trag u srpskom i svetskim fudbalu kao trener ekstra klase… Srbija i svet su izgubili još jedno veliko ime…“

* Vladimir Grbić

„Ovakve veličine ne odlaze tiho, pogotovo kada je neko takav Gospodin. Počivajte u miru, Radomire. Večna Vam slava i hvala.“

Biografija za ponos

*igračka karijera

Sloboda Užice         1967-1968.

Partizan         1968-1976.

Fenerbahče  1976-1978.

Saragosa      1978-1980.

Luton 1980-1984.

*trenerska karijera

Partizan (pomoćnik)           1985-1988.

Saragosa      1988-1990.

Real Madrid  1991-1992.

Ovijedo          1992-1995, 2000-2001.

Atletiko          1995-1998, 1999- 2000.

Barselona     2003.

Selta   2004.

Šandong       2012-2013.

Hebej             2015.

Selektorska era

Srbija  2008-2010.

*igrački trofeji

Partizan         titula 1976.

*trenerski trofeji

Atletiko          titula/Kup1996.

*selektorski uspesi

učešće na Mundijalu         2000.

trener godine u Srbiji          2009.

Veličine koje su mu prošle „kroz ruke“

Radomir Antić je trenirao brojne tadašnje ili potonje igračke veličine: Simeonea, De Bura, Lopetegija, Hadžija, Enrikea, Sančeza, Overmarsa, Rikelmea, Klajverta, Saviolu, Pujola, Ćavija, Inijestu, ali i Prosinečkog, Topića, Vidića i Stankovića… Vodio je i dobijao bitke u konkurenciji fenomenalnih kolega poput Krojfa, Sakija, Ranijerija, Del Boskea, Lipija, Van Gala… I zato se od njega opraštaju u Holandiji, Italiji, Hrvatskoj, Argentini…

Užičko zbogom velikanu

Na inicijativu Gradske uprave Užica pred zgradom Skupštine grada juče je otvorena knjiga žalosti koja će na tom mestu ostati i naredna dva dana. Nekoliko desetina Užičana, držeći propisano rastojanje, došlo je tačno u 12 sati da se upiše u knjigu, položi cveće i zapali sveću slavnom zemljaku. Na stolu na kome se nalazi knjiga žalosti stoji Antićeva fotografija, a kraj nje dres FK Sloboda u kome je on ponikao i koji je neizmerno voleo i često pomagao. Tačno u podne počast su mu odali i lokalni navijači Partizana. Ispred njegovog murala u crno-belom dresu, oslikanom prošle godine na Trgu partizana, tik uz Gradsku kafanu u kojoj je Radomir voleo da sedi, užički „grobari“ položili su cveće sa posvetom.