EPA-EFE/LARRY W. SMITH SHUTTERSTOCK OUTTrenuci u kojima pomislite da je vreme stalo sigurno su i oni kada neko sa kime ste se poistovećivali doživi nezasluženu i tako tešku sudbinu. Danas se navršava tri godine od pogibije Kobija Brajanta i još četvoro putnika, usled pada helikoptera, među kojima je bila i njegova ćerka Đijana.
Informacija da je u helikopterskoj nesreći u mestu Kalabasas, u Kaliforniji, 26. januara 2020. poginuo jedan od najvećih košarkaša svih vremena još uvek do kraja nije prihvaćena kao surova činjenica kod mnogih poklonika lika i dela petostrukog NBA šampiona.
Nekih mesec dana kasnije, na komemoraciji u Stejpls centru, košarkaškoj kući Los Anđeles Lejkersa, Majkl Džordan, najveći košarkaš svih vremena, gušeći se u suzama, govorio je o svom „mlađem bratu“ njegovoj posvećenosti, ljubavi prema igri po obručima i odlučnošću da dostigne vrhunac svog talenta i svojih sposobnosti.
Malo je onih koje je Džordan smatrao uporedivim sa sopstvenim košarkaškim dostignućima, međutim, Kobija Brajanta je percipirao kao sebi ravnim u svakom pogledu, što je bila najbolja moguća referenca za igrača koji je čak 18 puta bio NBA Ol-star.
Osim što je bio vanserijski košarkaš, Brajant je spadao u retku grupu radoholičara, fanatika, spremnih da po deset sati dnevno usavršavaju svoje košarkaške sposobnosti.
Opšte je poznata stvar da je 1996. kao 13. pik Šarlot Hornetsa trejdovan u Los Anđeles Lejkerse, a da je u suprotnom pravucu otišao Vlade Divac.
Tokom fantastične karijere pet puta je bio NBA šampion sa Lejkersima; dva puta je bio MVP NBA finala, a bio je i najefikasniji igrač NBA lige 2008. godine.
Biran je 11 puta u prvi tim NBA lige. U devet navrata je bio u idelanom defanzivnom timu, dok je 1997. pobedio u takmičenju u zakucavanjima, na Ol-staru.
Jedini je igrač u istoriji čija su dva dresa povučena iz upotrebe, onaj sa brojem osam i sa brojem 24. Oba je nosio igrajući za Lejkerse…
U NBA karijeri postigao je 33.643 poena (25 poena u proseku po utakmici), imao je 7.047 skokova (5,2 u proseku) i 6.306 asistencija (4,7 u proseku).
Sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država osvojio je dva zlata na Olimpijskim igrama – 2008. i 2012. godine.
Bio je toliko detaljan da je znao većinu akcija svojih protivnika, košarkaške navike najvećih takmaca i neko ko je na treninzima terao svoje saigrače da idu do krajnjih limita.
Toliko ga je bilo teško pratiti da se neretko dešavalo da ulazi u verbalne rasprave sa svojim klupskim kolegama.
Za njega limiti nisu postojali.
„Bio je ozbiljan gad… Ali kad kažem gad, ne mislim u negativnom smislu. To kako je on doživljavao košarku i šta je radio kako bi se usavršio…
Većina nas, čak i kada bismo to pokušavali i dali maksimum, ne bismo uspeli. Moraš da se rodiš takav i mislim da je dobro da nema takvih mnogo – kad bi bilo pet takvih u ekipi, ne bi valjalo. Ući će u kontakt s tobom na treningu da ti polomi ruku – ako mu ne vratiš istom merom, on te lomi dok ti ne polomi ruku.
Njegovo posmatranje bilo je ‘ako nisi u stanju da se izboriš sa mnom, nisi mi potreban’. Gurao je druge da izvuče najbolje iz sebe. Ali ovo je perspektiva deset godina kasnije, tada je drugačije. Ali kada mu odgovoriš, kad ga udariš, dobijaš njegov respekt i prihvata te“, otkrio je svoja iskustva kao saigrač sa Brajantom, Vladimir Radmanović, u razgovoru za Sportklub.
Nekadašnji košarkaš Crvene zvezde bio je saigrač sa Brajantom od 2006. do 2009.
„Kobi je bio interesantan lik. Čudno mi je da pričam u prošlom vremenu o njemu. Bio je dosta sumnjičav, nije bio za neko druženje. U toj ekipi smo imali lepu hemiju između sebe, a Kobi je uvek sedeo na nekom svom posebnom mestu u avionu, sigurno je tako putovao jedno sedam-osam utakmica, tamo iza kod stjuardesa. Onda ga je Roni Turijaf, koji je bio zadužen za atmosferu, zaustavio i rekao: ‘Sad ćeš da sediš sa nama’. Kobi kao da je čekao da mu neko priđe i to kaže… Ne znam zašto je išao tamo, nemam racionalno objašnjenje, ali videla se radost, u stilu ‘to sam čekao, da me pozovete“, pričao je Radmanović.
„Tad su mu se smejali“: Izjava Kobi Brajanta od pre 15 godina o Evropljanima u NBA je hit na mrežama
ŽIVOT POSLE KOŠARKE
Nakon završetka fantastične košarkaške karijere, Kobi Brajant je svu pažnju posvetio svojoj višečlanoj porodici, posebno se radujući što je ćerka Đijana imala jasan košarkaški talenat.
Svestran, veliki ljubitelj Harija Potera, inspirisan delima Džej Kej Rouling, odlučio da objavi knjige u kojima je kroz svet magije i sporta želeo da inspiriše mlade ljude („The Wizenard series: Season One“; „Training Camp“; „Epoca: The tree of Ecrof“).
U knjizi pod nazivom „The Mamba Mentality: How I Play“ kroz fotografije i kratke izjave napravio osvrt na karijeru. Posthumno je objavljena i njegova knjiga „Geese are never swans“. Pisao je ovo delo tri godine, sa ciljem da pomogne mladim sportistima da bolje razumeju mentalne izazove koji ih čekaju na putu ka snovima.
Okušao se Brajant i na filmu. Njegov kratki animirani film „Dear Basketball“, inspirisan je pismom koje je po završetku karijere napisao košarci.
Nagrađen je i Oskarom 2017. godine, a priznao je da je osećaj bolji od osvajanja titule u NBA.
KOŠARKA KAO OPSESIJA
Kobi nije bio samo vrhunski igrač, unikatan talenat i neko ko je bio neponovljiv u gotovo svim košarkaškim elementima. U pitanju je bio košarkaški fanatik, neko kojem je ova igra bila prava opsesija.
O tome koliko je i kako mogao da trenira postoje brojna svedočanstva, koja se i danas citiraju i prenose.
– Trenirao je od pet do sedam ujutru, u srednjoj školi. Sa saigračima iz klupe igrao je jedan na jedan do 100 poena. U najgore odigranoj partiji slavio je sa 100:12.
Osvanuo spomenik Kobiju Brajantu i njegovoj ćerci na mestu gde su izgubili život
– Na treninge je prvi dolazio i povređen. Bivši saigrač Džon Selestan seća se kako je posle Kobijeve povrede zgloba poverovao da će konačno pre njega stići na jutarnji trening, pritom je Brajant živeo i na pola sata od hale. Kada je stigao, Brajant je već bio „gola voda“, imao je gips na desnoj ruci, pa je levom šutirao u driblao.
– Šakil O’Nil je bio začuđen kada ga je video da trenira bez lopte.
„Videli biste ga kako pravi promene kretanja, bori se, pravi poteze kao da dribla i šutira, a pritom nije bilo lopte. Mislio sam da je bilo čudno, ali sam siguran da mu je pomagalo.
– Kris Boš i Dvejn Vejd će dugo pamtiti jedan trening reprezentacije SAD pred Olimpijske igre 2008. godine.
„Bili smo u Las Vegasu, svi smo došli na doručak, bio je to sam početak trening kampa. U jednom trenutku Kobi ulazi u društvu svojih trenera i osoblja, imao je led na kolenima. Bio je potpuno mokar od znoja. Pitao sam se, osam ujutru je, odakle, pobogu, on dolazi?“, rekao je Boš, dok je Vejd dodao da je pred doručak Brajant tri sata trenirao.
– Jedan od trenera državnog tima tvrdi da je Brajant svojevremeno održao trening u trajanju od gotovo sedam sati. Radio je u sali od 4.15 ujutru do 11.00 prepodne, odbijao je da prekine dok ne pogodi 800 šuteva.
ŽIVOT U ITALIJI
Iako rođen u Filadelfiji, Kobi Brajant je dobar deo svog detinjstva proveo u Italiji, zemlji u kojoj je njegov otac profesionalno igrao košarku.
Džo Brajant prvo je porodicu smestio u gradić Rijeti sa 40.000 stanovnika.
Andrea Baroki, pisac knjige „Italijan sa imenom Kobi“, otkrio je i da je na Apeninima Brajant neumorno trenirao.
„Sa šest godina, Kobi bi često preko terase kuće svojih roditelja i prometne ulice trčao do crkvenog igrališta, gde bi provodio sate šutirajući na koš. Vrlo brzo postalo je jasno, svestan je da je najbolji.“
Porodica se, potom, preselila u Ređo Emiliju, u kojoj se Kobi pridružio omladinskom timu.
„Kada je stigao u Ređo Emiliju i kada je počeo da igra za moj tim, bilo je odmah jasno da je sa druge planete, nivo iznad nas ostalih. Često bi nam govorio da će jednoga dana postati profesionalni NBA igrač, pa smo ga ismevali. Ali radio je naporno za taj cilj čak i tada. Po završetku treninga, većina nas bi otišla da gleda TV, ali Kobi bi otišao kući i nastavio da trenira na košu koji mu je otac postavio u dvorištu“, izjavio je Kobijev bivši saigrač i dugogodišnji prijatelj Davide Đudiči.
Iako je sa 13 godina napustio Italiju, vrativši se u Ameriku, Brajant je ponosito govorio o danima provedenim na „čizmi“.
Tečno je govorio italijanski jezik; pričao o tome da je fudbalski navijač Milana.
„U ovom gradu je počela moja priča. Zašto sam tako vezan za Ređo? Jer imam puno lepih sećanja. Kada smo dolazili ovde, pitao sam se, da li bi iko mogao da poveruje da je jedan od najboljh NBA igrača odrastao ovde? Tako daleko od Los Anđelesa. To je dokaz da je svaki san dostižan.“
Brajant nikada nije zaboravio Ređo Emiliju, ali ni meštani tog grada i kraja nisu dozvolili da sećanje na Kobija nestane. Godinu dana nakon tragedije, odlučili su da gradski trg nazovu po njemu i njegovo ćerki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
