Trideset godina od kada je KK Partizan osvojio evropsku titulu: Bajka koja je svojim likovima promenila život

Na teži način i u podređenijoj ulozi verovatno nijedan tim na Starom kontinentu nije stigao do titule prvaka Evrope. Sve moguće „zamke“ bile su te 1992. na putu crno-belih: smena generacija, trener-početnik, političke sankcije, strah od rata koji se poput tornada munjevito širio prostorima nekadašnje SFRJ. FIBA je „častila“ Partizan selidbom u Fuenlabradu; kada je cena benzina vrtoglavo rasla srpski klub morao je „na put oko sveta“ na svakih pet dana.

Sa samo jednom utakmicom u Beogradu, sa četvrtog mesta u grupi, kroz četvrtfinalni lavirint protiv Knora u Bolonji, crno-bela bajka dobila je dva najmaštovitija poglavlja u Istanbulu. Autsajder je po treći put te sezone preslišao Filips, a onda je u finalu svevišnji već obgrljeni pehar istrgao iz ruku košarkaša Huventuda, u telu i umu Aleksandra Đorđevića pronašao junaka koji će trojkom iz nebuha postaviti Partizan na evropski pijadestal.

– Bili smo jedna fantastična ekipa. Zaista smo funkcionisali kao porodica, čak smo i više vremena provodili zajedno nego sa našim najmilijima. O kakvim je odnosima bilo reč pokazuje i činjenica da smo i dalje u kontaktu, jeste da se retko viđamo, ali negujemo odnose – ponosno je Vladimir Dragutinović, u razgovoru za Danas, evocirao uspomene na 16. april i pobedu u finalu Kupa šampiona, ali i sezonu 1991/92 krunisanu triplom krunom.

Dragutinović je te sezone neretko igrao u paru sa Aleksandrom Đorđevićem, čiji je perfektno izveden skok-šut iz punog trka u sekundi koja je jasno delila javu od sna, tadašnju generaciju crno-belih postavio u sazvežđe besmrtnih.

– Sale je taj šut ponovio posle još nekoliko puta. Sećam se da je na treninzima neretko izvodio slične šuteve, zamišljao situacije i to non-stop ponavljao. Normalno je da se o njegovom pobedničkom šutu toliko priča, ali je važno napomenuti da je i pre toga pogodio važnu trojku na, čini mi se, minut i po pre kraja utakmice- jasan je Dragutinović.

Željko Rebrača je u to vreme slovio „samo“ za izuzetno talentovanog centra.

– Za mene je ta titula predstavljala prekretnicu u karijeri. Samo četiri godine pre toga počeo sam da treniram košarku koja je do te sezone za mene bila igra i lepa zabava. Profesor Nikolić i Željko Obradović uradili su nešto posebno. Tokom te sezone promenio sam razmišljanje u vezi sa tim kako i na koji način treba da treniram, kako da vodim računa o svim aspektima igre, na koji način bi trebalo da razmišljam – evocira za Danas Rebrača uspomene iz sezone u kojoj je sa nepunih 20 godina postao šampion Evrope.

Srpski reprezentativac i jedan od najboljih evropskih centara svih vremena i danas pamti kada se u polufinalu fajnal-fora susreo sa Derelom Doukinsom, proslavljenim NBA igračem u dresu Filipsa.

– Za mene je Doukins bio nešto što je kasnije u NBA ligi predstavljao Šakil O Nil. Nije bilo logično da neko tako snažno izgleda i deluje. Zoran Stevanović je do tada za mene bio oličenje korpulencije i snage, međutim kada sam video Doukinsa – promenio mi je sistem vrednosti. Ono što je bilo važno je da nisam imao nikakav strah u tim duelima; respekt svakako, ali ne i strah. Razlog je bio zato što smo mi toliko puno i kvalitetno trenirali da si većinu stvari uspevao da primeniš na identičan način tokom utakmica.

Za obojicu naših sagovornika uticaj profesora Ace Nikolića te sezone bio je nemerljiv. U ulozi savetnika Željka Obradovića rudarski se posvetio podizanju ekipe koja je bila u procesu smene generacija sa samo dvojicom vrhunskih pojedinaca – Đorđevićem i Danilovićem.

– Profesor te je stalno terao da razmišljaš. Njegova je rečenica da posle treninga treba da te boli glava a ne noge. On je insistirao na tome da prepoznaješ situacije na parketu i sam donosiš pravovremene odluke. Ne da ti sve bude servirano. Uvek je razmišljao o svakom narednom meču. Sećam se da smo posle finala i velikog emotivnog pražnjenja ostali u hotelu i da je neko mahinalno razbio neku čašu. Profa se trgnuo i onako šeretski poručio da se koncentrišemo i već počnemo da razmišljamo o Slobodi iz Tuzle, sa kojom smo se sastajali u polufinalu plej-ofa domaćeg prvenstva – seća se Dragutinović.

Rebrača i danas smatra da je kod Profesora naučio košarkašku azbuku.

– Toga sam postao svestan tokom karijere, radeći u brojnim vrhunskim klubovima, zaključno sa NBA. Tehnički sam postao toliko potkovan da sam stvari doživljavao kao jedan vid šaha na košarkaškom terenu. Profa je govorio da posle treninga treba da ti “izraste žulj na mozgu” od razmišljanja kako bismo shvatili košarku dubinski. Mi smo sate posvećivali detaljima, konstantno se vraćajući, ponavljajući segmente u zoni, odbrani na “piku” pod kojim uglom, na koji način…. U takvim okolnostima, potpuno je jasno zašto nismo osećali nikakav strah na fajnal-foru.

U Istanbulu, uprkos tome što su Filips prethodno dva puta pobedili, kao i Huventud, računajući i jedan predsezonski meč, od rivala su i dalje percipirani kao autsajderi.

– Možda je takva percepcija Filipsa i koštala Milano u polufinalu. Oni su imali strahovit tim sa Doukinsom, Rivom, Rodžersom, Pitisom. Doukins je i za NBA standarde bio korpulentan centar, strahovito snažan. Tačno je da smo ih pre polufinalnog meča dva puta dobili u toku sezone, ali da su nam odgovarali, to ne mogu reći. Mi smo tada bili klinci; jeste da su kasnije iz naše ekipe trojica postali NBA igrači, ali u tom trenutku, Filips je bio daleko iskusniji – naglasio je Dragutinović, ističući da se Huventud ispostavio sudbonosnim za krajnji uspeh crno-belih.

– Mi smo u grupnoj fazi morali da ih dobijemo da bismo se uopšte plasirali u četvrtfinale. Ne zaboravite da smo završili kao četvrti u grupi i da smo do tog mesta došli tako što je Nakić protiv Huventuda, kada se lomilo, pogodio trojku o tablu, a Zoki Stevanović slobodna bacanja. Zato je i razumljivo kada se Stevanović šali da trojke Saleta Đorđevića ne bi ni bilo da on nije pogodio bacanja u Fuenlabradi – svega se Dragutinović odlično seća.

– Huventud je imao sjajan tim. Mlađi Đofresa je bio izuzetno prodoran, brz, nezgodan za čuvanje. Stariji pametan, iskusan, odlično je kontrolisao tempo igre. Amerikanci Presli i Tompson fizički snažni, atlete… Viljakampa lider u svakom smislu. Do tog finala, mi smo obično na miran način privodili kraju utakmice u kojima smo imali prednost od nekih šest sedam ponena. Verovatno bi tako bilo i u finalu da nekim svojim greškama pred kraj utakmice nismo ozbiljno zabrljali. S obzirom na to da se tada vreme nije zaustavljalo kad lopta izađe u aut, “uručenje” Moralesa Koprivici zaista je bilo ključno, jer je odmah mogao pas da prosledi ka Đorđeviću. Znam da smo odmah nakon Sašine trojke imali zadatak da Viljakampu onemogućimo da primi loptu; pas je otišao ka Presliju i sve ostalo je istorija – posložio je događaje u finišu Dragutinović.

Rebrača smatra da su u Istanbulu i Filips i Huventud ostali iznenađeni čestim taktičkim promenama u igri Partizana.

– Siguran sam da smo i Filips, kao i Huventud iznenadili stilom igre. Igrali smo drugačije, pre svega defanzivno: puno smo preuzimali, sposobni da napravimo dve, čak i tri rotacije u odbrani, a poznato je da ekipa koja može da napravi tri defanzivne rotacije igra vrhunsku odbranu. U napadu smo takođe puno menjali, rotirali, lako ulazili u mis-meč situacije. Dragutinović je imao defanzivne zadatke da čuva najbolje protivničke bekove – „odao“ je Rebrača tajnu uspeha koja je sadržala i šest do osam sati provedenih na treninzima na dnevnom nivou.

Uprkos tome što je sa reprezentacijom bio svetski i evropski prvak, srebrni sa Olimpijade u Atlanti i što je karijeru gradio u NBA, a Evroligu osvajao sa Panatinaikosom, Rebrača titulu sa Partizanom smatra najvrednijom, a medalju najznačajnijom.

– Gradacijski, titula u Kupu šampiona sigurno mi je jedna od najvažnijih, možda i najbitnija u karijeri jer sam posle Istanbula, kao što sam rekao, promenio način razmišljanja kada je košarka kao poziv u pitanju. Važne su mi, takođe, sve one sa reprezentacijom, posebno na Svetskom prvenstvu u Atini 1998. jer sam tada možda i bio u zenitu karijere, ali sa Partizanom je sigurno posebna i zbog toga što smo je osvojili igrajući u neverovatnim okolnostima.

Tumač reči i dela Ace Nikolića

Tokom razgovora, Vladimir Dragutinović se neretko vraćao na uticaj profesora Ace Nikolića ne samo na ekipu, već i na Željka Obradovića, kojem je to bila debitantska sezona u trenerskom odelu.

„Željko je još tokom igračkih dana uvek nešto zapisivao, pratio instrukcije trenera, delio savete. Generacijski blizak, lakše nam je prenosio informacije, pogotovo one koje su dolazile od strane Ace Nikolića. Odlično je čitao situacije tokom utakmica; u deliću sekunde umeo da ti da najbolju moguću informaciju koju si mogao odmah da primeniš. To su kvaliteti koje ne može svako da ima, zato je Željko jedinstven u svetu trenera“, jasan je Dragutinović.

Nismo znali da Saše ne pričaju

Godinama nakon osvojene titule u Istanbulu, otkriveno je da te sezone Aleksandar Đorđević i Saša Danilović van terena nisu pričali. Od 71 poena protiv Huventuda u meču za titulu, njih dvojica zbirno su postigli 49 – Danilović 25, a Đorđević poen manje.

“Mi tada uopšte nismo znali da njih dvojica ne razgovaraju. Ništa nismo primećivali, s obzirom na to da su oni na treninzima i utakmicama normalno funkcionisali. Divno su se i nadopunjavali, među njima na terenu nije bilo nikakve diskomunikacije”, tvrdi Dragutinović.

Fuenlabrada je bila livada

Teško je i danas objasiniti kako je došlo do toga da se Fuenlabrada, predgrađe Madrida, poistovetila sa košarkašima Partizana, u meri da su u svojoj hali navijali protiv Huventuda i Estudijantesa kada su se sastajali sa crno-belima.

„Fuenlabrada je tada bila jedna livada sa halom koju smo mi praktično ‘otvorili’. To je i razlog zašto su nas doživeli kao njihove. Zvali su nas Partizan-Fuenlabrada. Danas je to moderno naselje, ali tada smo mi bili njiihov znak prepoznavanja. Nama su oni puno pomogli, jer smo tako bili nekako izvan teških životnih okolnosti. Primanja su tada bila simbolična; mislim da smo mogli da izguramo do 10. u mesecu. Gorivo je bilo tri marke…“, podsetio je Rebrača na taj period.