Trka živi uz Beograđane

Uspeo je da se održi u vreme najveće hiperinflacije i ekonomske krize 1993, nije pokleknuo ni 1999. kada su u jeku NATO agresije na Srbiju Beograđani masovno izašli na „Trku zadovoljstva“, pa je tako dočekao i da 2018. godine obori rekord u masovnosti, pošto je učestvovalo 7.300 trkača iz 72 zemlje sveta. Od osnivanja do danas Beogradski maraton dovodio je u Srbiju najveća svetska atletska imena, od Boba Bimona, Sergeja Bubke, Havijera Sotomajora, do Majka Pauela i mnogih drugih. Jedan od najvećih svetskih atletičara svih vremena Karl Luis bio je čak tri puta promoter Beogradskog maratona. U međuvremenu je preduzeće Beogradski maraton organizovalo i niz drugih velikih događaja poput „Beogradske trke kroz istoriju“, „Beogradskog polumaratona“ ili „Noćne trke na aerodromu Nikola Tesla“. Priznanje za rad stiglo je ove godine i u vidu takozvanog „Maratonskog oskara“ koji je Beogradski maraton od Svetskog udruženja maratona i uličnih trka dobio u konkurenciji daleko većih i poznatijih poput Bostonskog, NJujorškog ili Londonskog.

Direktor Beogradskog maratona Dejan Nikolić objašnjava za Danas da „nikada nije bilo lako organizovati tako veliku manifestaciju, ni devedesetih ni danas“.

– Neke godine, kada pogledamo ka devedesetima, izgledaju lakše, a neke teže. Nijedan maraton nije isti kao prethodni. Onog trenutka kada završite ovogodišnji maraton, već počinjete pripreme za sledeći. Uvek se postavlja pitanje šta je to što nije bilo dobro i šta treba popraviti? To sam naučio još kad sam prvi put bio gost na NJujorškom maratonu. Meni je tamo sve delovalo fascinantno, a onda su oni na prvom radnom sastanku sutradan krenuli da umesto pohvala na sopstveni račun analiziraju šta nije urađeno kako treba i šta mora bolje. Uvek mora da se razmišlja kako animirati ljude da ponovo dođu na isti događaj, da se ne zasite, da vide nešto drugo, novi ambijent… Poslednji maraton je na primer obeležilo to što je Beogradska filharmonija svirala na Mostu na Adi. Tako nešto još nikada nije viđeno na takvom događaju, da jedan vrhunski muzički ansambl izađe na prelep novi most i svira dok trkači prolaze. Mnogi su tu priliku iskoristili da naprave sjajne selfije, a jedan trkač je baš tu zaprosio svoju devojku.

* Mnogi Beograđani ne znaju da je u kreiranju staze na Beogradskom maratonu učestvovao i osnivač NJujorškog maratona Fred Libou. Kako je došlo do saradnje sa njim?

– Libou se smatra za gurua i pionira trkačkog pokreta u svetu. Upoznao sam ga 1988. godine u Los Anđelesu dok sam još uvek bio aktivan atletičar i dok je Beogradski maraton bio u začetku. Najpre smo se slučajno sreli u Los Anđelesu, a da nisam ni znao ko je. Interesovao se da li Beograd ima maraton i sam se ponudio da pomogne oko organizacije i internacionalizacije. Bilo mi je u prvi mah čudno što je toliko predusretljiv, a tek sam kasnije saznao da je rođen u Aradu (Rumunija) na stotinak kilometara od Beograda. Prvi put je u Srbiju došao 1989, kada je praktično sam kreirao stazu kojom se trčalo 27 godina, sve dok zbog Mosta na Adi nismo napravili promenu. Ponovo je došao i 1993. kada je usred sankcija i raspada Jugoslavije pozvao sve trkače širom sveta da dođu u Beograd. Tada nas je zamolio da ga odvedemo do rodne kuće, što je bio tek drugi put u životu da je video to mesto. Ubrzo je umro od tumora na mozgu, a mi smo odlučili da u njegovu čast pobedniku maratona dodeljujemo trofej „Fred Libou“, zbog čega nam sada pomalo i zavide kolege iz NJujorškog trkačkog kluba – organizatora NJujorškog maratona. Taj njegov dolazak i poziv svima da dođu i trče 1993. možda je postao presudan da uspemo da istrajemo. Beogradski maraton je od 1993. do 1997. u vreme najžešćih sankcija bio jedini međunarodni sportski događaj koji se održavao u Srbiji.

* U Beogradu je poslednjih godina održano mnogo različitih trka, a nedavno smo imali i „Serbia maraton“ u organizaciji Atletskog saveza Srbije (ASS). Koliko takvi događaji idu u prilog ili štete Beogradskom maratonu?

– Londonski maraton je ove godine odbio 400.000 ljudi jer naprosto nije moguće da toliko ljudi trči, ali nikome zbog toga ne pada na pamet da uzme da organizuje još jedan maraton u Londonu. Isto tako ne postoje dva NJujorška maratona, niti dva Berlinska maratona, niti bilo gde drugde u svetu. Svaki od maratona imao je svoj put stvaranja imidža kako bi postao značajan događaj. Svaki od maratona izuzetno je značajan i za zemlje u kojima se održava i zato se i gradovi trude da očuvaju njihov ekskluzivitet. Beogradski maraton je tokom razvijanja stalno gubio korak sa konkurencijom zbog spoljnih faktora, sankcija, ratova, bombardovanja iz 1999, ali je uspeo da opstane i postane međunarodno priznat i prepoznat događaj. Za nas je još uvek enigma pojava maratona koji ste pomenuli, a koji to u stvari nije. To su bile trke na pet i deset kilometara, a zna se da je maraton trka na 42 kilometra. Ako Beograd već 30 godina ima pravi maraton, koji je odlukom Skupštine grada Beograda proglašen za događaj od posebnog značaja, onda bi najpre trebalo da vidimo kako postojeći maraton možemo da zajednički unapredimo. Iskreno, raduje me najava gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića da će grad više pažnje i investicija usmeriti na poboljšanje kvaliteta događaja koji su od značaja za Beograd, u šta spada i Beogradski maraton.

* Šta možemo očekivati na 32. maratonu?

– Ima još samo oko 100 dana do maratona, što je izuzetno kratak vremenski period za pripremu takvog događaja. Uveliko radimo na tome da ga podignemo na viši nivo u odnosu na prethodne. Jedna je stvar bezbednost i kvalitet organizacije, koji moraju biti besprekorni, a druga je animiranje učesnika i usluga trkačima koja će njima biti drugačija i zanimljivija u odnosu na prethodne godine. Samo na jednom našem maratonu podeli se preko 60.000 bočica i preko 40.000 čaša vode, a angažovano je na stotine volontera. To u jednom delu najbolje govori koliko je organizacija komplikovana i zašto se na njoj radi cele godine. Planiramo da ponovimo saradnju sa Beogradskom filharmonijom i u stalnom smo kontaktu sa direktorom Ivanom Tasovcem. Imaćemo i mnogo trkača iz okruženja u okviru saradnje koju smo napravili sa LJubljanskim maratonom i Splitskim polumaratonom. Očekujemo i prvi organizovan dolazak kineskih trkača jer smo tamo imali izvanrednu promociju, naročito na maratonu u Šenženu.

* Da li se već zna ko će biti promoteri?

– Ozbiljno smo u toj temi, mada nije lako. Atletika je poslednjih godina dosta osiromašena jer nema više velikih zvezda kao Majk Pauel, Karl Luis ili Sergej Bubka. Jusein Bolt je praktično jedini poslednjih godina. Međutim, budite sigurni da ćemo ponovo imati promotera koji će biti izuzetno prepoznatljiv ne samo u zemlji, nego i u svetu.

* Koliko će još godina trajati Beogradski maraton i koliko to zavisi i od uprave Beograda?

– Ne sumnjam da Beograd želi da ima ovako značajan svetski događaj. Sarađivali smo sa 16 različitih gradonačelnika i najčešće smo nailazili na podršku. Beogradski maraton je još 1994. prvi promovisao maksimu „Beograd je svet“, koja se i danas koristi u različite svrhe. Maraton od početka živi život Beograda i Beograđana.

Umesto spektakla, najveći skandal

Dejan Nikolić ističe da je ASS organizovanjem događaja „Serbia marathon“ postao nelojalna konkurencija Beogradskom maratonu, umesto da se bavi svojim osnovnim poslom – što po rezultatima u našem atletskom sportu očigledno nije slučaj.

– NJihova najava da će napraviti prvi pravi, potom najbrži maraton na svetu, kao i mnoge druge najave bile su od početka nerealne, previše pompezne, a rekao bih i namerno neistinite. Čak ni NJujorški trkački klub ne bi tako nešto najavljivao jer se zna šta su preduslovi za obaranje rekorda, a da ne pričam o tome da su najbolji maratonci bukirani najmanje godinu dana unapred i da neće tek tako doći na događaj koji nema nikakvu tradiciju i koncepciju. To što su pokušali da urade je bila nelojalna konkurencija, vrlo loša usluga trkačkom pokretu u Srbiji, a na kraju ne samo da nisu napravili najveći spektakl već su objektivno napravili više nego loš događaj za koji su dobili mnogo kritika.

Karl Luis mogao da obori rekord u Beogradu

Dejan Nikolić se sa čuvenim Karlom Luisom upoznao mnogo pre nego što je on 1994. prvi put bio promoter Beogradskog maratona.

– Karl Luis je 1991. godine bio u životnoj formi. Te godine je skočio neverovatnih 8,91 metara udalj i trčao je svetski rekord na 100 metara od 9,86 sekundi. On je baš te godine trebalo da 14. jula učestvuje na atletskom mitingu koji je Beogradski maraton nameravao da organizuje pod nazivom „Sudar zvezda“. Trebalo je da trči na 100 metara, zatim štafetu 4×100, kao i da skače udalj. Nažalost, počeo je raspad zemlje i taj događaj nikada nije održan, a postojala je velika šansa da Luis baš u Beogradu skoči svetski rekord u skoku udalj ili da istrči svetski rekord na sto metara, što je kasnije te godine uradio. Ostaje veliki žal za tim – zaključuje Nikolić.