Trostruki osvajač Evrolige, sinonim najvećeg košarkaškog uspeha Severne Makedonije: Ko je Pero Antić, rado viđen gost u Beogradu koji se učlanio u SNS?

Na košarkašku pozornicu penjao se polako, tromog hoda po kojem će kasnije postati prepoznatljiv širom Stargo kontunenta. Košarku je doživljavao kao jedan dobar vic univezalnog značenja bez obzira na to na kojem ga je podneblju prepričavao.

Koliko je bio košarkaški talentovan, podjednako je bio darovit da od napornog treninga stvori „kafanski ambijent“, tenziju i stres razbije nekom doskočicom, šalom, a kada je bilo potrebno i svu odgovornost svesno nabaci na svoja široka leđa.

Kada je počinjao da se bavi košarkom u svom rodnom Skoplju verovatno se nije nadao da će postati profesionalac koji će se tri puta penjati na sam evropski klupski vrh, sinonim najvećeg reprezentativnog uspeha Severne Makedonije i neko ko je iz čiste znatiželje otišao u NBA sa reputacijom jednog od najboljih krilnih centara u Evropi u tom momentu.

Šaljivdžija šeretskog osmeha, Antić verovatno ni u nekom vicu ne bi prihvatio kao krajnji zaključak da će Beograd biti mesto njegovog košarkaškog etabliranja na evropskoj mapi i to u trenutku kada na Malom Kalemegdanu nisu imali „ni za leba“ i kada su se, zbog dugova, odnosile košarkaške konstrukcije sa Malog Kalemegdana.

Iz matičnog Rabotničkog, krenuo je u košarkašku avanturu preselivši se prvo u Atinu 2001. Četiri godine je nastupao za AEK, tokom kojih je u prve dve sarađivao sa Draganom Šakotom. Dokazani srpski sturčnjak zapravo je i najodgovorniji za „ljubav na prvi pogled“ između Antića i Crvene zvezde, s obzirom na to da ga je doveo na Mali Kalemegdan i tokom dvogodišnjeg staža bio najzaslužniji za njegovo košarkaško sazrevanje, ali i ljudsko.

Bila je to zanimljiva družina sa Goranom Jeretinom na čelu. Antić je sa Vladom Dragojlovićem, Milanom Gurovićem i Vukom Radivojevićem izgradio naročito dobar odnos koji i danas održavaju.

Zvezda se tada borila sa neprikosnovenim Partizanom. Ekipa je bila sastavljena od brojnih harizmatičnih igrača što je publika prepoznala i rado ih podržavala.

U njegovoj prvoj sezoni osvojen je i nacionalni kup, a tadašnji poznavaoci gradskih prilika tvrdili su da se Antić podjednako strasno zaljubio i u noćni život srpske prestonice.

Iako mu je u Beogradu bilo kao kod kuće, hronična besparica u klubu primorala ga je da zaobilaznim putem preko Bugarske i Rusije 2011. stigne u Olimpijakos.

Intelektualac, boem i vrhunski stručnjak, ogromnog životnog i trenerskog iskustva Duda Ivković je tačno znao kako i na koji način od Antića može izvući ono najbolje što košarci može da pruži.

Ta sezona 2011/12 ostaće zauvek upamćena u istoriji Olimpijakosa kao jedna od najuzbudljivijih i najuspešnijih. Ekipa je bila krcata momcima željnih dokazivanja, od kojih većina još uvek nije bila košarkaški etablirana na evroligaškoj sceni.

Uspona i padova je bilo koliko i sunčanih dana u Atini, a Antić je za tih godinu dana izgradio veliko prijateljstvo sa Markom Kešeljem.

Zli jezici će možda njihovo prijateljstvo povezati i sa odlukom da se učlani u SNS, s obzirom na to da je „njegov mlađi brat“ to učinio par godina ranije i vrlo elegantno pobrao benefite partijske knjižice.

Nakon dve vezane titule u Evroligi, kao nosilac ekipe crveno-belih iz Atine, Antić je prihvatio opciju da se preseli u NBA ligu i okuša u dresu Atlante Houks. Društven, znatiželjan i harizmatičan lako se navikao na drugačiji mentalitet, životne navike i vrednosti „preko bare“, a mogućnosti samoorganizacije noć pred utakmicu, pogotovo na gostovanjima nisu mu teško pale, naprotiv.

Bilo je i mečeva na kojima je bio starter, partija sa dvocifrenim učinkom, poziva za učešće na Ol-star vikendu, čak i mečeva u plej-ofu, u drugoj sezoni, međutim događaji van parketa verovanto su ga ubedili da se 2015. vrati u Evropu.

Poznato je da je u aprilu 2015. sa saigračem iz Atlante Tebom Sefološom bio vinovnik nemilog događaja u Njujorku.

Oberučke je prihvatio poziv Željka Obradovića da se priključi Fenerbahčeu, a u klubu su ga dočekali i Bata Zimonjić, a pogotovo Bogdan Bogdanović. Ozbiljno je shvatao profesionalne obaveze, trudio se da opravda reputaciju kompletnog igrača centarske linije ali i saigrača snažnih kohezivnih sposobnosti.

Vrhunac saradnje u Feneru dostignut je 2017. kada je po treći put osvojio Evroligu.

U 34. godini više nije bio fizički sposoban za najveće napore, ali je bio ubeđen da igračku karijeru treba da završi u najdražem klubu čiji grb ima i istetoviran na ruci. Vratio se u Crvenu zvezdu voljan da igračko znanje i životno iskustvo prenese na mlađe.

Bila je to rezultatski neuspešna sezona, pošto je osvojeno samo domaće prvenstvo, ali se Antić nijednog trenutka nije pokajao što se vratio, naprotiv.

Imao je vremena i da se posveti svojim prijateljima, kojih je toliko u Beogradu da bi jedno celo odelenje od 30 učenika moglo da se napuni.

Ne samo što je imao sjajnu klupsku karijeru, Antić je bio jedan od najzaslužniji za najveći uspeh u istoriji makedonske košarke. Na Evropskom prvenstvu u Litvaniji 2011. činio je sjajan tandem sa Boom Mekelebom a njih dvojica su uspeli da reprezentaciju dovedu do polufinala u kome su ispali od Španije.

Na tom Evropskom prvestvu bio je prava dabl-dabl mašina. Beležio je u proseku 11,5 poena i skoro devet skokova a tri utakmice završavao je sa dabl-dabl učinkom (Finska, Rusija, BiH).

Po završetku profesionalne karijere posvetio se radu u Košarkaškom savezu Severne Makedonije. Dugo je u skladnom braku sa Ružicom sa kojom ima trojicu sinova Luku, Pavela i Petra.