Turski raj za srpske fudbalere

Četrnaest klubova je svoje ekipe poslalo na obalu Mediterana, jedan u Bugarsku i jedan na Kipar, pa prvi put u istoriji SLS imamo situaciju da baš niko ne „pumpa“ formu kod kuće ili u regionu. Čak i oni što se dave u besparici, a prvotimcima i struci duguju mesečne plate, a ne samo godišnje ugovorne rate.

„U vreme kada sam igrao u Srbiji, mi smo se zimi pripremali na našim planinama, kada smo išli u Crnu Goru to bi nam bila premija“, podseća u svom tvitu na ovu temu nekada defanzivac čačanskog Borca, Vojvodine, Smedereva i Čukaričkog, a poslednjih godina predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“ Mirko Poledica, upoznat sa svim problemima ovdašnjeg fudbala.

– Drago mi je da se danas naši igrači pripremaju na boljim terenima i po lepšem vremenu, da koriste komfornije svlačionice, borave u opremljenijim hotelima… Ja sam na prve zimske pripreme u inostranstvu otišao tek sa Vojvodinom, u vreme kada je to bio stabilan klub. Pamtim pre toga zime na Tari, Vlasinskom jezeru…

Dakle, najveću korist od prakse odlazaka u toplije krajeve imaju fudbaleri. Imaju svoju računicu i oni što vode klubove. Ko u januaru i februaru nije bio u Turskoj ne može da pojmi kolika je to „ponuda igrača“ na malom prostoru. Stotine ekipa iz raznih delova sveta se sjate tamo, između ostalog i da bi pokazali svoje adute za prodaju i videli tuđe. Čak i Sindikati profesionalnih fudbalera iz nekih bogatijih zemalja tamo organizuju pripreme svojih članova bez ugovora. Baš s nadom da će im tako olakšati i ubrzati potragu za novim klubom. Cifra od 35 hiljada evra, koliko otprilike koštaju pripreme na najnižem infrastrukturnom nivou, bez avio prevoza, nisu mala investicija, ali mogu biti dugoročno isplativa – kaže za Danas prvi čovek SPF „Nezavisnost“.

I Partizan je nekada organizovao zimske treninge i kontrolne utakmice u Srbiji i po bivšoj Jugoslaviji, ali odavno bira dalje destinacije za to. Crno-beli decenijama na smenu odlaze u Tursku, na Kipar, u Ujedinjene Arapske Emirate… a generalni direktor jednog od dva najveća srpska kluba Miloš Vazura objašnjava poslovnu logiku rukovodstva aktuelnog vicešampiona.

– Vremenski uslovi su ključni razlog napuštanja Srbije tih nekoliko nedelja zimskih priprema. Prosto, nigde u okruženju nemamo 17,18 stepeni u januaru i februaru. Pre odlaska u Sloveniju, zbog većeg izbora kvalitetnih evropskih rivala za test mečeve, prvi tim svakog leta jedno vreme radi na Zlatiboru ili, ranije, Tari. Prva od te dve planine i Kopaonik su i dalje zimska baza našim mlađim kategorijama. Na žalost, seniorska postava nema ovde optimalne uslove za treniranje u ovo doba godine. Prednost Turske su i brojni kvalitetni tereni. Prisustvo potencijalnih sparing partnera, takođe. Dalje, njihovi hoteli su u stanju da prihvate više timova u isto vreme, a da svima obezbede salu za oporavak, prostor za sastanke i salu za ekonomat. Da imamo mogućnosti bogataša sa Zapada ili iz Kine išli bismo u Španiju. Eto nam tamo sa njihovim ekipama dvojice Partizanovih bivših trenera – Aleksandra Stanojevića i Marka Nikolića – nabraja operativac „parnog valjka“ i ne krije da trenutni boravak u Antaliji košta 90.000 evra, s čijim plaćanjem se počelo prošlog meseca.

U skladu sa poslovnom politikom Voždovca, odnosno dogovorom sa agencijom u čijoj je nadležnosti organizacija priprema, njegov kolega Goran Grkinić nije bio u mogućnosti da nam saopšti ukupan iznos troškova tekućih priprema „zmajeva“ u Beleku, ali je zato rado objasnio njihove motive „bežanja“ iz Beograda kada ga pritisnu sneg i temperaturni minus.

– S praksom obavljanja zimskih priprema u inostranstvu susreo sam se još kao fudbaler Zemuna. Voždovac ju je upražnjavao i pre mog dolaska u klub. Sasvim logično, jer je u to vreme bolje raditi tamo gde nema vremenskih neprilika, a ima „more“ mogućnosti za organizaciju prijateljskih duela. Za razliku od konkurencije u Superligi, naš tim igra na terenu sa veštačkom travom, što nam puno olakšava posao u zimsko doba, ali problem je to što još nismo ugradili grejače ispod njega. Šta bismo radili po snegu od maltene pola metra, koliko je do pre neki dan bilo u Beogradu?! Takođe, neophodno je da ekipa nekoliko nedelja živi zajedno, za šta nemamo mogućnosti u našem gradu – rekao nam je Grkinić.

Druga strana medalje su praznjikave klupske kase ogromne većine superligaša, odnosno pitanje odakle našim klubovima novac za ovakva putešestvija, ako se zna da su neki od njih dužni „i bogu i narodu“.

Ilić: Zabluda oko planinskih benefita

Kondicioni trener u stručnom štabu Čukaričkog, Dejan Ilić, takođe „glasa“ za zimske selidbe u toplije krajeve.

– Zbog velike takmičarske pauze u Srbiji, u kondicionom delu zimskih priprema uvek se praktično kreće ispočetka, ali nikada bukvalno od nule, pošto se radi o ljudima koji su dugi niz godina ili, čak, decenija u trenažnom procesu. Pa opet, mora da prođe izvestan period adaptacije. Na planinama, u zimskim uslovima kakvi tamo vladaju, to vreme prilagođavanja je duže i zato je zabluda da su benefiti treniranja na visini apriori veći nego u nižim predelima. Deset ili 15 dana, koliko obično traje ova faza priprema, nije dovoljno da bi se dobili željeni efekti u podizanju nivoa aerobnih vrednosti – objašnjava nam stručnjak s iskustvom rada u Španiji, Kini, Rusiji, Slovačkoj, SAD i Partizanu.

 

16 ekipa u 3 zemlje

TURSKA

Crvena zvezda, Partizan, Rad, Voždovac, Dinamo (V), Mladost, Napredak, Bačka, Proleter, Rad, Radnički (N), Radnik, Spartak, Vojvodina, Voždovac, Zemun

KIPAR

Čukarički

BUGARSKA

Mačva

Cene po zemljama

Turska 35.000 – 100.000

Kipar 30.000 – 50.000

Slovenija, Hrvatska 25.000 – 40.000

Crna Gora 18.000 – 25.000

Makedonija 15.000 – 20.000

* Iznosi su u evrima