Zemlja kontradiktornosti u kojoj 85 odsto stanovništva živi sa dva dolara dnevno, a istovremeno ima oko 13 miliona milionera.
U kojoj je pijaća voda veliki problem, badminton i kriket vodeći sportovi, a filmska industrija u produkcijskom smislu daleko veća od Holivuda, nije baš plodno tle za košarku. Upravo u takvu avanturu, poput Indijane DŽonsa, uputio se nedavno Milan Opačić, našoj košarkaškoj javnosti najviše poznat kao bivši generalni menadžer Crvene zvezde i ideolog kampa YUBAC na Kopaoniku. Iako je otišao u Indiju nameren da pomogne u organizacionom smislu završio je kao trener reprezentacije države Tamil Nadu, koja je osvojila nacionalno prvenstvo.
– U Beogradu živi srpski zet iz Čenaja koji mi je predložio da dođem u Indiju. Prošle godine su deca iz Indije bila na YUBAC kampu i tako je sve krenulo. U Čenaju praktično svi znaju za Janka Tipsarevića, koji je osvajao tamošnji teniski turnir u par navrata. Indijci vole fudbal, obožavaju Dejana Stankovića, kada sam im pokazao njegove fotografije umalo nisu pali u nesvest – objasnio je Milan Opačić za Danas kako se obreo u Indiji.
* Kakvi su vam košarkaški utisci po povratku iz Indije?
– Vodio sam ekipu iz Čenaja – država Tamil Nadu koja ima više od 80 miliona stanovnika. Bilo je to njihovo 68. prvenstvo; učestvovale su 34 reprezentacije u muškoj i 33 u ženskoj konkurenciji. Kad kažem reprezentacije one to i zaista jesu, jer reprezentuju svaku od 32 države članice, plus vojska i železnica, odnosno samo železnica u ženskoj konkurenciji. Ukupno je bilo 1.200 takmičara, računajući sudije, delegate…. Igralo se deset dana po turnirskom sistemu na Nehru indor stadionu.
* Cela godina stane u tih deset dana…
– To je jedan od većih problema u indijskoj košarci. Naša reprezentacija je prethodno poražena u poslednja dva uzastopna finala i bilo im je veoma stalo da ove godine osvoje titulu. U borbi za trofej igrali smo sa selekcijom vojske koju su činili momci iz pešadije, vazduhoplovstva, mornarice i specijalnih jedinica i bili su strahovito fizički spremni. Nisu bili visoki, ali su kraju imali čak 15 skokova više od nas. U odnosu na većinu reprezentacija, trenirali su po osam sati dnevno. Na kraju smo ih dobili 92:84 pred više od šest hiljada navijača.
* Kakvi su Indijci košarkaši, postoje li neki ekstratalenti?
– Bilo je vrlo talentovanih igrača; recimo Satnam Sing Bhamara, 218 centimetara visoki momak rođen 1995. draftovan je od Dalasa, dok je Oklahoma pokupila Emjot Sing Gila (203 cm, 1992). Indija je ogromno tržište i ne čudi što američki treneri borave i pokušavaju da pronađu kvalitetan materijal za NBA ligu. Košarkaši, ali i javno mnjenje, potpuno su okrenuti NBA: svi nose opremu ekipa iz NBA, majce, šortseve, dresove. Odlično su upoznati i znaju sve biografske podatke srpskih igrača u NBA: Bogdanovića, Teodosića, Marjanovića. Bili su oduševljeni činjenicom da sam bio generalni menadžer Nemanji Bjelici u Crvenoj zvezdi. Zanimljivo je i to da je jedna 17-godišnja devojka Pušpa Sentil Kumar (177cm, 2001. – Tamil Nadu) izabrana u reprezentaciju sveta na predstojećem Ol-staru u Los Anđelesu, kao i to da je ženski sudija delio pravdu na Olimpijskim igrama u Londonu.
* Gledajući neke filmove, ali i košarkaške klipove stiče se utisak da u Indiji možete pronaći vrlo visoke igrače?
– U Indiji imate oblasti u kojima su vrlo visoki ljudi, pa ste tako na turniru imali igrače od 225 centimetara visine. U reprezentaciji koju sam vodio najzanimljiviji je bio popularni 23-godišnji DŽiva od 210 centimetara; može da pokriva pozicije krilnog centra i centra. Igrači su na određenom tehničkom nivou, ali taktički zaostaju u odnosu na evropsku košarku.
* Nameravate li da se ponovo vratite u Indiju i pomognete u strateškom smislu?
– Meni je, između ostalog, najveća želja bila da prokrčim put našim trenerima i mislim da bi u skorijoj budućnosti tako nešto trebalo da zaživi. Zadužen sam bio za koordinaciju svih segmenata u okviru saveza Tamil Nadua. Ideja nam je da napravimo selekciju najboljih koji bi se usavršavali na Starom kontinentu. Neki će verovatno doći i na kamp YUBAC, a rešeni smo da u skorije vreme oformimo kamp u samom Čenaju. Indijci su vrlo zadovoljni priloženim idejama i spremni su da nam ponude ugovor o saradnji na četiri ili pet godina.
* Indija ima veliki problem pijaće vode. Da li ste se pre odlaska konsultovali sa stručnjacima šta bi trebalo da jedete i čega da se pazite?
– Konsultovali smo se sa Batutom i Torlakom, koristili smo samo flaširanu vodu. Nikako ne smete, recimo jabuku, da pojedete sa korom, već morate da je oljuštite. Što se tiče komaraca, mi nismo imali sličnih problema jer smo sve vreme boravili u urbanom području. Ambijent je verovatno dosta drugačiji u ruralnim mestima – podvukao je Opačić.
Da je multikulturalnost osobena karakteristika Indije svedoči i podatak da su se igrači na prvenstvu iz različitih država sporazumevali isključivo na engleskom jeziku, koji u Indiji ima status službenog. U suprotnom, mnogi se međusobno ne bi razumeli: „Iako žive u istoj državi, igrači se međusobno se ne razumeju, jer dolaze iz različitih saveznih država. Zato svi i govore engleski, koji je zvaničan jezik. Želeo bih da napomenem da nikakvih, uslovno rečeno, deljenja nije bilo po verskoj ili staleškoj osnovi. Nije bilo ni reči o tome da dečaci iz različitih kasti ne žele da budu u istoj sobi. „, posvedočio je Milan Opačić.Engleski kao maternji
Del Pjero i Materaci
U odnosu na Evropu i SAD, u Indiji su nacionalni sportovi badminton i pre svega kriket. Ipak, u poslednje vreme, dolascima evropskih asova pred kraj karijere i fudbal je postao vrlo interesantan: „Fudbal se probio na treće mesto, pre svega zahvaljujući dolascima takvih vedeta kao što su Del Pjero ili Materaci. Imaju vrlo kvalitetnu domaću ligu, tu su i naši treneri, pre svih Ranko Popović, nekadašnji igrač Partizana, koji vodi ekipu Puna siti i trenutno je prvi u šampionatu.
Lična karta kao privilegija
U zemlji punoj kontrasta interesantan je i jedan neverovatan podatak: „Indija ima preko milijardu i trista miliona stanovnika, a samo njih 100 miliona imaju lične karte. Policajci recimo uopšte ne zaustavljaju motoriste, kojih je mali milion, koji voze bez kaciga, ne samo zbog ogromnih gužvi, naprosto znaju da nemaju lične karte i da jednostavno ne mogu da ih kazne“, otkrio je Opačić državu bez „identiteta“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
