U najsmrtonosnijem sportu na svetu ima i Srba

Među pedesetak bejzera iz Poljske, Belgije, SAD, Švajcarske, Rusije, Nemačke, Rumunije i Italije bili su i Igor Jeremić i Branislav Aćimović iz Srbije. Nekoliko puta godišnje oni dolaze na jedno od najpoznatijih mesta za bejzere iz celog sveta.

Život tokom boravka u kampu umnogome podseća na svakodnevicu profesionalnih sportista. Bejzeri nemaju trenere koji će im nametati disciplinu i podsticati ih da boravak u Monte Brentu ne pretvore u klasičan odmor sa prijateljima. Pa ipak, već oko 11 uveče svi bejz skakači odlaze na spavanje, jer ih u pet ujutru čeka autobus koji ih vodi do jednog od mesta za skakanje koje se u njihovo žargonu zove egzit point.

NJihovo putovanje do egzita traje oko jedan sat, ali nikada nije sigurno da će stvarno i napraviti skok. Vremenski uslovi u ovom sportu određuju gotovo sve, pa nekada na egzitu čekaju po dva-tri sata, dok se ne smiri vetar ili se ne raziđu oblaci. Ako se to ne dogodi, vraćaju se u kamp – jer u bejzu nestrpljenje ili bilo koja ishitrena odluka može da odvede u smrt.

Skok bez adrenalina

„Ključna stvar je da u svakom trenutku znaš tačno šta radiš. U bejzu se ništa ne sme raditi stihijski. Potrebna je savršena koncentracija. Kada si na egzitu, moraš imati projekciju skoka koji upravo treba da napraviš. Uvek postoji mogućnost da nešto ne bude onako kako si zamislio. Tu mnogo toga ne zavisi od tebe – vetar, neki drugi bejzer koji skače odmah pored tebe, ili termika – ali treba uvek da znaš kako da izađeš iz nepredviđene situacije“, objašnjava u razgovoru za DW Igor Jeremić.
Bejz ili skakanje sa planina, mostova, antena i zgrada, nastao je sedamdesetih godina u SAD, a začetnik bejza u Srbiji Branislav Aćimović je svoj prvi skok izveo 2006. godine. Kao i većina bejzera, u taj sport ušao je preko padobranstva, jer je to gotovo jedina moguća priprema za skok sa litice i način da neko nauči kako da se dovede do mesta koje je izabrao za prizemljenje.
„Bejz nije adrenalinski sport, iako mnogi misle da je baš tako. Ima u tom sportu onih koji su adrenalinski zavisnici, ali oni vrlo brzo nestanu sa scene, jer im se nešto desi ili se jednostavno povuku. Oni koji su najduže u bejzu nisu zavisni od adrenalina. Kada na egzitu osetim preveliko uzbuđenje, vratim se, probam da se smirim i tek onda osetim da sam spreman za skok. Ako procenim da je rizik preveliki – spakujem stvari i odem. Kažem sebi da ću doći sledeći put, da ništa neće nestati, mesta sa kojih se skače neće nestati. Nikada u bejzu ne bih uradio nešto ishitreno ili po svaku cenu“, kaže Branislav.

U bejzu nema mesta egzibicionizmu, on zahteva punu vezu sa sopstvenim umom i telom, kažu poljski bejzeri Tomek Zagala i Marta Sokolovska, koja je svoj prvi skok izvela pre nekoliko dana u Monte Brentu. Pre nego što je ušla u bejz, Marta se bavila jogom, planinarenjem i padobranstvom. Naglašava da te sportove povezuje neophodnost slušanja svog unutrašnjeg glasa i dobro poznavanje sebe. „Sa prirodom nema igranja. Ne možeš je prevariti – ona ti uvek pokaže tvoje pravo lice“, kaže Marta.

Tišina koja pomaže

Bejz je sport koji se u poslednjih nekoliko godina razvija ogromnom brzinom. Prema podacima američke Bejz asocijacije (USBA) iz 2016. godine, registrovano je oko 2.000 bejzera u svetu, ali se procenjuje da ih ima više od 5.000. U regionu ih ima nekoliko desetina i zato je u toku osnivanje Balkan bejz asocijacije, koja bi okupila bejzere iz celog regiona. „Ideja je da asocijacija bude registrovana u Srbiji, ali da bude otvorena za sve sa balkanskog područja. Ima toliko ljudi koji sada hoće da se bave bejzom, ali o tome ne znaju ništa. Bilo bi dobro da postoji neka organizacija kojoj mogu da se obrate i dobiju barem najosnovnije informacije ili da da ih bejzu uči neko ko u tome već ima iskustva“, objašnjava Igor.

Kada stignu do egzit pointa, jedan po jedan bejzer staje na samu liticu i nekoliko minuta se mentalno priprema za skok. Iako to ne traži, u tom trenutku svi okupljeni prekidaju razgovor, i poštuju nepisano pravilo koje nalaže poštovanje prema potrebi skakača da se maksimalno fokusira na skok koji upravo treba da izvede.

„Da, ta tišina je uvek prisutna, posebno kada neko skače prvi put. To je pravilo poštuju uglavnom svi, posebno oni koji su već dugo u ovom sportu. Dodatna koncentracija je bitna i kada prvi put skačeš sa nekog mesta, kaže Igor, a to potvrđuje i Branislav. „Najviše što možeš da uradiš za nekog ko je u tom trenutku nervozan ili pod stresom jeste da mu ne smetaš. Zato se spontano desi ta tišina, svi zaćute da bi pomogli tom nekom da skoči.“

Bejz je jedan od najsmrtonosnijih sportova na svetu, a prema zvaničnim podacima, prošle godina poginulo je 36 bejzera. Kako se oni koji su u tom sportu nose sa tom činjenicom?

„Smrtnost jeste velika u ovom sportu i za nas to nisu statistike, nego ljudi koje smo poznavali i voleli. Zato je za nas toliko bolno uopšte da pričamo o tome“, objašnjava Branislav.

Svest o opasnosti kojoj se izlažu nije nešto što može da pobedi strast prema ovom sportu i sva zadovoljstva koje on nosi sa sobom.

„Teško je definisati šta je to što te vuče da se baviš bejzom. U svakom slučaju, to jeste kontakt sa prirodom i sa ljudima. Taj sport ti pruža priliku da upoznaš ljude koje inače nikada ne bi upoznao, da budeš na mestima koje nikada ne bi video i da ih vidiš iz ugla iz kojih to retko ko može. Meni je bejz promenio život. Počeo sam da više pratim ono što su moje duboke potrebe i otvorio mi se jedan novi svet. Postao sam svestan da je uvek još više moguće živeti u skladu sa sobom“, kaže Branislav Aćimović.