Uprava gura ekipu u poraze

… glasili su suština i siže Partizanovih replika Crvenoj zvezdi u vreme kada su domaći trofeji, šest sezona zaredom, završavali u Humskoj 1 a na istoj adresi redovno igrane utakmice UEFA takmičenja, dok su crveno-beli sve svoje promašaje na terenu i van njega pripisivali maćehinskom tretmanu kod Partizanovca na čelu Fudbalskog saveza.

Sada su crno-beli u situaciji da, već tri godine, gledaju u leđa prvim fudbalskim susedima sa Topčiderskog brda i za to krive anti-grobarski odnos zvezdaša u fotelji predsednika FSS, dok u Ljutice Bogdana 1 nižu učešća u Ligi šampiona i Ligi Evrope.

Pošto ni jedni ni drugi nemaju običaj da koriste ogledala na svojim stadionima, koriste večiti alibi za (ne) učinjeno u svojoj režiji.

A, uprava Partizana je premalo toga napravila da bi bio stvoren tim za preskakanje Šarlroe u trećem krugu kvalifikacija za ovosezonsku Ligu Evrope, izbacivanje Leha u plej-ofu, dobru zaradu od grupne faze, egal superligašku borbu sa Crvenom zvezdom i povratak Kup trofeja.

Jeste „parni valjak“ iz šina izgurao fizički i trkački potentniji lider jačeg prvenstva kakva je belgijska Župiler liga, jesu strelac Sejduba Suma i ekipa istom zapretili puno više puta nego što je njima ovaj, inače defanzivno stabilan rival, u intermecu jedina dva šuta u okvir gola i trijumfa vrednih pogodaka iz prekida u 120 minuta meča, ali rezultati brišu i najpozitivniju statistiku.

Od takvih brojki i „umetničkog“ utiska niko nikada nije (pre) živeo, a Partizan je i pre ovog gostovanja visio na konopcima, kao izudarani bokser pred nokaut i patosiranje.

A, moglo je biti drugačije.

Možda dolasci Miloša Jojića, Ivana Obradovića, Nikole Čumića, Svetozara Markovića, Jovana Vlalukina, Zlatana Šehovića… ne bi doneli željeni napredak u obe faze igre, pogotovo što se kasnilo sa tajmingom pregovora, ali bi barem pružili više opcija treneru Aleksandru Stanojeviću.

Ko zna da li bi prodaja nekoga iz trilinga skupih stranaca Sejduba Suma – Bibras Natho – Umar Sadik automatski značila kupovinu korisnih igrača sa pasošima drugih država, jer klub nema takav budžet da može da se razmeće na tržištu, ali bi tim dobio preko potrebnu svežu „krv“ a preostali prvotimci nekoga ko im diše za vratom u trci za minutažu.

Umesto da klupski čelnici pređu sa reči na dela i, ako već nisu Savi Miloševiću, onda njegovom nasledniku ispune obećanja o pojačanjima oni su se više bavili sudijama, kolegama sa „Rajka Mitića“, Slavišom Kokezom i njegovim vođenjem FSS.

Ili bi kasno ulazili u priču sa „targetiranim“ momcima ili bi puštali šefove stručnog štaba da sami, na svoj obraz i autoritet, „obrađuju“ potencijalne novajlije.

Ili bi nudili premalo ili su im se o glavu obijali zatezanja u izmirivanju obaveza prema klubovima-pregovaračima i kašnjenja u plaćanju već zaposlenih igrača, jer loš glas se daleko čuje, pa Partizan već neko vreme nije željena stanica ni u karijerama njegovih bivših „đaka“ a kamoli onih stasalih na drugim adresama.

I to sve u godini kada je napravljen veliki posao prodajom Strahinje Pavlovića, a u Humskoj se na sva usta hvalili kako je tih 10 miliona evra donelo finansijski mir.

Da bi se profitiralo mora nešto i da se uloži, a Partizan je od Monakovog novca dao samo oko pola miliona evra na štopera Mikija Banjka.

Epilog je poznat: još jedna sezona bez titule, Kup pehar u vitrinama Vojvodine, ispadanje od Šarlroe, šest bodova zaostatka u novoj šampionskoj trci sa Zvezdom…

I, ono, što je navijačima posebno teško palo – na neko vreme oproštaj od Lige Evrope, jer su kraćenjem ovog takmičenja sa 48 na 32 kluba u grupnoj fazi, „boranija“ lige kao srpska ostale bez zagarantovanog mesta u kvalifikacijama za istu.

Već od naredne godine, kada UEFA pokreće trećerazrednu Konferencijsku ligu – ishodište za tri najbolja tima posle prvaka.