Bokser čiji je život, sportski i uopšte, medijima zanimljiv zbog načina kojim ga opisuje, od Idriza Hajrovića LJojića načinili su istinsku urbanu legendu Novog Pazara.
Skoro da sam korozirao od nepravdi koje su mi činjene. Nikad se nisam našao među zaslužnim sportistima grada, a vala sam zaslužio da me se sete. Dođem na svako proglašenje i odem bez ičega. Sklonjen sam iza zavese, kao da sam bio klovn ili cirkusant, a ne bokser i to odličan, tako drugi kažu. Oni koji odlučuju o priznanjima kao da čekaju da se do’vatim močuge, pa da ne mogu na noge dalje od kuće ili će me se setiti kad me ne bude, pa da uvale nekom od članova moje porodice parče papir – zahvalnice. Boli me takav odnos. Nikad nisam tražio i uzimao ono što mi ne pripada. Rođeni sam pobednik, da sam čitavog života pljuvao u dalj, ne bi se mirio sa porazima. Nije mi krivo što nisam imao oproštajni meč u mojoj Mladosti. Slabo ko ga je i imao, možda niko. Pet ili šest godina bio sam u grupi od tri najbolja boksera. Srce i dušu dao sam za taj klub, a od njega ništa nisam dobio, žali se LJojić.
*Moji su me „izdali“
Od nepravdi sa ringa u sećanju su mu dve. Jedne godine je zabeležio 13 uzastopnih pobeda. Oko njega na to ne haju, gledaju ga u klubu kao da je to nešto najnormalnije. „Došao je meč s Partizanom u Beogradu. Iako sam imao naprslo rebro, nisam hteo da predam borbu. Dobio bih i tu protiv omladinskog šampiona Jugoslavije da nije bilo neobjektivnih sudija i nazovi prijatelja. Od poraza mnogo više me je zaboleo odnos nekih mojih klupskih drugova. Ne znam ko je obavestio mog protivnika da imam naprslo rebro, a znam da jesu, možda i više njih, pa je on sve vreme gađao u naprslinu. A izgledao je nezainteresovano, čak sam u početku meča primetio kako njegov trener hoće da baci peškir. Boga sam molio da me udari na bilo koje mesto samo ne u rebro. Sve vreme sam držao ruku na njemu, štiteći ga, još mu govorim da udari u glavu, ma ništa nije vredelo. Namestili su mi „kolica“, „moji ljudi“. I to meni koji sam kad niko nije hteo išao iz poluteške na kolose u teškoj, samo da bi naš Pazar imao više bodova. Svima sam još u autobusu na povratku iz Beograda rekao da treba da ih je sramota“, priseća se naš sagovornik.. Prema njegovim rečima, druga nepravda, odnosno nečastan odnos dogodio se takođe posle jednog meča u Beogradu, 1984. protiv Novog kolektiva. – Nešto pre mog meča rahmetli sjajni bokser Fehim Bleta doživeo je strašan nokaut od Nuredinija. Teško mi je to palo, pogodilo me ko grom iz vedra neba. Zbog svega što se dogodilo Bleti nisam stigao ni da se zagrejem. Opet sam zbog interesa Pazara otišao u tešku kategoriju. Protivnik, imena mu se ne sećam, je imao 135 kg, ja 89, i baš tog dana mu je isticala zabrana izlaska na ring, jer je neki mesec ranije doživeo stravičan nokaut od velikog Božidara Cvetića. Tog boksera bih u njegovoj kući, ma u njegovoj kadi, tukao očas posla, ali kad se nešto pravi protiv toga se ne može. Bio je udarac, posrnuo sam, i iskrenuo nogu, kvrcnulo je i odmah sam znao da je došlo do loma noge. Uspeo sam da ustanem, ali dalje se nije moglo. Duša me je bolela što sam znao koliko njih se smejalo mojoj nesreći. Nisu svi, a meni se činilo i da oni koji nisu, jesu. Više od bola zaboleo me je taj podsmeh. U bolnici u Beogradu proveo sam 20 dana, obišli su me samo trener Omer Kolašinac i bokser Esad Beširović, priča LJojić.
Danas radi kao kondicioni trener mladih boksera Mladosti, a brine i o fizičkoj pripremi svetskog šampiona u konkurenciji mladih boraca IBF verzije i internacionalnog svetskog prvaka u superpero kategoriji Šerifa Gurdijeljca i njegovog brata i velike bokserske nade Ersana Gurdijeljca.
– Tipičan sam kondicioni trener. U ovim godinama znam mnogo, pa i to da boks nije jedina stvar koja može da zauzme mesto u glavi boksera. Gde god sam ja grešio, a mnogo sam grešio, ne dam mladim ljudima da se o to spotiču. Vidite, kad sam u uglu i vodim meč mog boksera, ako vidim da dve runde gubi, a nije udarač, odmah predajem borbu. Nema tu ljutnje, kad nemaš jak udarac šta možeš da uradiš u trećoj rundi osim da te protivnik nokautira. Kad imam dobrog udarača, puštam borbu, jer takav je u stanju da za 15 sekundi preokrene meč. Dobije li batine, tog više nikad u sali nećeš videti. Proveo sam kao takmičar u boksu 18 godina, nagledao se svega, i sad sam najponosniji kad neke momke sklonim sa ulice, a mnoge jesam, kaže LJojić. Zajedno sa svojim prijateljem Salihom Đerlekom radio je sa trojicom sjajnih boksera, Ibrovićem, Lekpekom i Ademovićem, DŽevad Ibrović je i poslednji seniorski šampion Srbije iz Novog Pazara.
Jedan je Babo
U vreme najveće slave Mladosti trener je bio čuveni, sad pokojni, Omer Kolašinac Dandi. Veliko poštovanje prema ovoj mitskoj ličnosti novopazarskog sporta ima LJojić. „Sve je rečeno time što smo ga svi zvali Babo. Sve nas je zaposlio i izveo na put života. Znao je da nas vodi, a imao je neki samo njemu svojstven šmek. Sećam se borbe jednog našeg boksera, stvarno ne i ko je to bio. Kaže taj bokser posle druge runde – Babo, ja više ne mogu, a Omer će, haj’ ti još ovu rundu, pa ćemo za posle da vidimo. To je bio Omer, meč traje tri runde, a on ga hrabri ko da ima još 12“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
