Uroš Stevanović, Foto: Pedja Milosavljević/ STARSPORTKao “desna ruka” Dejana Savića učestvovao je iz prvih redova u decenijskoj strahovladi vaterolo reprezentacije Srbije svetskim bazenima.
Sa juniorskom reprezentacijom Srbije je zatim postao svetski prvak, ali deo javnosti skeptično je dočekao imenovanje Uroša Stevanovića za selektora nacionalno g tima i naslednika legendarnog trenera.
Stevanović je hrabro prihvatio izazov, oslobodio se stega minulih trofejnih vremena i započeo posao praktično od nule. Kao rezultat nepunog dvogodišnjeg rada usledila je zlatna medalja na Olimpijskim igrama u Parizu posle perioda od tri godine bez penjanja na pobedničko postolje trofejnih “delfina”.
Mladi trener (42) je uspešno zaobišao brojna minska polja tokom selektorskog mandata i na kraju 2024. godine zavredeo zvanje najuspešnijeg trenera u izboru Olimpijkog komiteta Srbije. Nagrada bez mrlje i upitnika u znak sumnje u pravičan izbor.
Prihvatili ste seniorsku reprezentaciju u vrlo teškom trenutku posle smene generacija i odlaska trofejnog selektora Savića. Kako biste u nekoliko rečenica opisali period od kada ste preuzeli nacionalni tim?
– Olimpijski ciklus za nas nije trajao ni tri godine koliko za ostale ekipe, imali smo godinu i po dana da se spremimo za Igre u Parizu. Ali, na sreću ili nesreću, imali smo tri takmičenja da uvidimo sve mane i probleme da bismo bili najbolji na Olimpijskim igrama. U svakom slučaju nesvakidašnje i veliko iskustvo za stručni štab, igrače i mene koje treba da iskoristimo za naredni olimpijski ciklus – objašnjava Stevanović u intervjuu za Danas.
Bilo je mnogo sumnji u uspešnu budućnost vaterpolo reprezentacije Srbije posle Olimpijskih igara u Tokiju i smene generacija, pogotovo posle EP u Hrvatskoj kada je Savić odlučio da napusti funkciju selektora posle osvojenog devetog mesta. Da li je odluka da prihvatite nacionani tim bila “ludački hrabra” ili ste je doživeli kao logičan sled događaja u karijeri?
– Jednostavno sam morao da prihvatim bez obzira na okolnosti i posledice koje su mogle da budu i drugačije. Uloga selektora je san svakog trenera koji radi u vaterpolu, ne samo u Srbiji, nego u celom svetu i prosto nisam smeo da rizikujem da li bih dobio drugu šansu u budućnosti. Celu karijeru sam se spremao i priželjkivao da budem selektor Srbije i ovo je bio samo nastavak sistemskog rada u Savezu da juniorski selektori postanu seniorski, kao što su pre mene bili Savić i Udovičić.
Da li je izbor za trenera godine u izboru OKS najlepša nagrada za urađeno u minulih 12 meseci?
– Posle olimpijskog zlata sigurno je najznačajnija nagrada za jednog trenera u Srbiji. Iskreno je ne vidim kao individualno priznanje nego su za nju zaslužni ceo stručni štab i igrači bez kojih ne bi mogao da dobijem ovako veliko priznanje.
Sigurno nije bilo lako formirati “zlatni” tim, pogotovo što ste ostajali u pojedinim periodima bez najboljih igrača Nikole Jakšića i Dušana Mandića, a velika takmičenja su se nizala jedna za drugim?
– Odgovor ne moze da stane u par rečenica da opišem stanje u reprezentaciji i situacije sa kojima smo se susretali u ovih godinu i po dana i na tri velika takmičenja. Da se sve izdešavalo u dva olimpijska ciklusa, pa bi bilo mnogo i previše. Tako da se ne bih previše osvrtao na to šta je i kako je bilo. Temeljna analiza je urađena i stoji u arhivama Saveza. Formirali smo tim, atmosferu, pravila ponašanja i rada, sistem igre i sada je bitno da sve to nadogradimo i usavršimo do najsitnijih detalja kako bismo bili konkurentni za medalje i u narednim godinama.
Vrata reprezentacije otvorena za Andriju Prlainovića
Ispostavilo se da je povratak pojedinih iskusnijih igrača u nacionalni tim bio pun pogodak. Ove godine vas čeka Svetsko prvenstvo u Singapuru, a kao predigra kvalifikacije za Svetski kup i potencijalno finalni turnir Svetskog kupa. Sigurno ste obavili razgovore sa svim igračima iz Pariza, na koga ćete moći da računate na šampionatu sveta?
– Imamo taj luksuz da smo se kvalifikovali za Svetsko prvenstvo u Singapuru kroz Olimpijske igre i da na Svetskom kupu nemamo nikakav imperativ rezultata. Zato će šansu dobiti igrači koji nisu igrali u Parizu da bi proširili bazu i širi spisak na koji možemo da računamo za Igre u Los Anđelesu 2028. godine. Ujedno i da napravimo spisak kandidata za reprezentaciju posle OI 2028, da odredimo plan i program rada do Igara 2032. godine.
Kakva je generalno budućnost srpskog vaterpola, da li ste zadovoljni kako se radi u našim klubovima?
– Imamo tim koji sa manjim ili većim promenama treba da bude konkurentan u naredne četiri godine. Od 2019. imamo kontinuitet medalja u mlađim reprezentativnim kategorijama, ne tako retko i najbolje igrače na tim takmičenjima, ali problem se javlja prilikom njihovog prelaska ne samo u seniorsku reprezentaciju, nego i u seniorski vaterpolo. To je veliki i ozbiljan problem sa kojim moramo na osnovu analiza da krenemo da rešavamo. Nije to problem samo Saveza nego i stanja i rada u klubovima jer mora da se naprave uslovi za te momke da razviju sav svoj potencijal da bi bili korisni i sebi i klubovima i na kraju reprezentaciji. Naravno, uvek je najveći i najteži deo na samim igračima.
Dugo ste trener Radničkog iz Kragujevca. Radnički polako postaje reprezentacija u malom u personalnom smislu. To bi, što se tiče uigranosti, mogao da bude olakšavajući faktor za naredne reprezentativne turnire?
– Stvorili su se uslovi da možemo da vratimo većinu olimpijskih šampiona i reprezentativaca u domaće klubove. Kao selektoru od ogromne mi je koristi da većina igrača trenira u istom klubu kao što je prethodna generacija stasala zajedno igrajući u Partizanu, pa kasnije sa reprezentacijom ispisala istoriju srpskog i svetskog vaterpola. Sada je situacija malo drugačija jer igrači nisu na početku svojih karijera nego u zrelim i poznim godinama i na nama je da “izvučemo sve od vaterpola” što je još ostalo u njima. Siguran sam da ima dosta toga i da nisu rekli poslednju reč što se tiče njihovih karijera i trofeja. Prateći selektore i sastave drugih reprezentacija neće biti velikih promena u odnosu na protekle tri godine.
Imate li nekog novog “keca iz rukava” za naredno Svetsko prvenstvo? Možda Andrija Prlainović koji će od naredne sezone biti igrač Radničkog?
– Ideja sigurno imam, ali da li će biti dobitne kao što su bile o povratku Ćuka i Dedovića u nacionalni tim pokazaće vreme. Prva i najveća je da oni ostanu sa nama što duže mogu i to je sigurno najvažniji zadatak. Andrija, iako ima 37 godina, izgleda i igra kao kada je počinjao u Jadranu iz Heceg Novog. Zapravo, igra mnogo bolje, njemu su vrata uvek otvorena kao što su i bila, samo treba da odluči koju ulogu želi.
Nenormalan i nehuman odnos prema igračima
Nova pravila igre izazvala su burne reakcije u vaterpolo svetu. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?
– Nisam zvanično komentarisao nova pravila jer nisam imao na osnovu čega da formiram mišljenje. Međutim, način na koji su doneta je sraman i skandalozan. Nažalost, navikli smo da se ignoriše mišljenje struke. Po novim pravilima igrao se samo Kup Mađarske u protekle dve godine i Svetsko juniorsko prvenstvo ove godine u Argentini, što samo govori da Mađari stoje iza novih pravila i da oni vide neku svoju prednost u njima. U komunikaciji sa ostalim selektorima i trenerima nisam čuo da se još neko zalagao za nova pravila. Odgledao sam par utakmica kupa Mađarske i prijateljsku utakmicu Hrvatske i Mađarske pred novu godinu. Prvi utisak mi je da je ružno i negledljivo. Nadam se da će se napraviti prava stručna analiza nakon Svetskog kupa u Rumuniji, a ne samo statistička, koja nam je ponuđena posle Svetskog juniorskog prvenstva. Nadam se da odluka nije konačna, iako je potvrdilo “World Aquatics biro” kao najviše telo vodenih sportova.
Nehumani kalendar takmičenja poslednjih godina sigurno utiče i na kvalitet vaterpola, a prvenstveno na zdravlje igrača. Ima li nade da će se nešto promeniti i kako se boriti protiv čudnih odluka ljudi koji na globalnom nivou vode ovaj popularni sport?
– Slušajući nove ljude koji odlučuju o evropskom i svetskom vaterpolu čuo sam razne ideje, ali konkretnih promena i dalje nema. Možda je i gore stanje. Imali smo četiri velika takmičenja u godinu dana. Verujem da nikad nije bilo tako ni u jednom sportu. SP u Japanu u julu 2023, EP u Hrvatskoj u januaru 2024, SP u Kataru u februaru 2024 i OI u Parizu i to sve u olimpijskoj godini koja treba da bude vrhunac karijere svakog sportiste. Kako da se igrači i ekipe spreme sa četiri reprezentativna pika i još sigurno dva klupska u jednoj sezoni, kako da pruže najbolju predstavu, kako da prikažemo najkvalitetniji vaterpolo i promovišemo naš sport pred publikom na tako velikim takmičenjima? Jednostavno je nemoguće. Ove sezone reprezentacije iz regiona imaju kvalifikacioni Svetski kup u januaru i finalni turnir u aprilu u nikad težoj i zanimljivijoj klupskoj sezoni gde igramo Jadransku ligu i evropska takmičenja. Kada se sezona bude završila ostaće mesec dana do Svetskog prvenstva u Singapuru. Nenormalno i, najblaze rečeno, nehumano prema igračima. Nijedna ekipa nema više od 15 igrača u sastavu i nešto mora da se promeni. Nažalost, struka se ništa ne pita, kako za nova pravila, tako i za kalendar takmičenja – zaključio je Stevanović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
