„Urušavanje FK Partizan neće stati dok ne doživi sudbinu vaterpolo kluba“: Čuveni spiker sa utakmica crno-belih objasnio kad je počelo „kažnjavanje“

Perić je samo jedan od simbola Partizana koji je u poslednjih nekoliko godina postao simbol propadanja crno-belih.

– Video sam taj letak i drago mi je da su se navijači setili, oni su me viđali godinama na stadionu. Iako organizatori protesta žele da pomognu klubu, siguran sam da se ništa neće promeniti, ljudi čije ostavke traže će ostati na svojim funkcijama. Nadam se da neće biti incidenta i da niko neće – kaže Perić za Danas.

Kako se desilo da posle 46 godina napustite posao spikera na stadionu Partizana?

– Zamenik direktora kluba me je pozvao 8. marta i rekao da je odluka Upravnog odbora da se ide na smanjenje troškova, što sam ja i pozdravio. Dodao je da to znači smanjenje mog honorara, nakon čega sam pitao da li je to način da se Fudbalski klub Partizan izvuče iz finansijske krize? Odgovorio je da ljudi koji gaze travu terena na stadionu imaju honorar od 4.000 dinara i da i ja treba toliko da dobijam. Obavestio sam ga da u tom slučaju meč sa Kolubarom, koji se igra te večeri, je poslednji na kojem ću ja obavljati posao spikera. Nisam želeo da ih ostavim na cedilu – kaže Perić, i dodaje:

– Odradio sam tu utakmicu i posle nekoliko dana otišao sam da podignem honorar i video sam da je prepolovljen. Odbio sam da primim taj novac o čemu sam obavestio direktora stadiona i ponudio sam tri rešenja: ili da honorar ostane isti kao ranije, ili da radim besplatno, ili da traže nekog drugog. On mi je odgovorio da će se konsultovati sa čelnicima kluba i pre sledećeg meča u Humskoj mi je javio da je odlučeno da više neću raditi. Taj meč, protiv Radnika iz Surdulice, posmatrao sam sa istočne tribine, sa drugarima sa kojima sam išao na stadion kad nisam bio spiker.

Kad se sada osvrnete na to što vam se dogodilo, kako vam izgleda odnos ljudi iz kluba prema vama?

– Izgleda mi bedno, pogođen sam kao čovek. Toliko godina sam proveo na tom stadionu, stekao puno prijatelja, a na kraju sam doživeo ovako nešto. Neću da kažem da sam žrtva, iako sam taj posao radio i besplatno, ali je činjenica da je moja porodica često ispaštala. Recimo, nikada nismo u julu išli na more, kako bih bio u Beogradu kad počinje sezona.

Čini se da se u poslednjih nekoliko godina Partizan nalazi u velikoj krizi i da se ona ubrzano produbljuje.

– Sve je počelo od 2017. i titule koju je osvojio Marko Nikolić. Od tada se čini kao da se klub kažnjava. Ja za to ne krivim Vazuru i Vučelića, oni su tu iz neke svoje koristi. Krivim članove Skupštine, jer su mnogi od njih bivši igrači ili članovi uprave Partizana, a sada ništa ne čine kako bi se zaustavilo propadanje.

Kako će se, po vama, okončati ovo što se dešava sa Partizanom?

– Urušavanje neće stati dok Fudbalski klub Partizan ne doživi sudbinu Vaterpolo kluba, najtrofejnijeg u bivšoj Jugoslaviji. Ne radi se samo o finansijskoj situaciji, ono što je najtužnije je to da se svesno uništavaju mlađe kategorije. Iz Fudbalskog kluba oterani su svi oni koji su godinama stvarali talente, od čije je prodaje Partizan preživljavao.

Da li ćete se pridružiti ogromnoj većini razočaranih navijača koji više ne dolaze na utakmice?

– Volim Partizan i nastaviću da dolazim na utakmice, to niko ne može da mi oduzme. Moj plan je bio da napustim posao na 50-godišnjicu od kad sam postao spiker. Mislio sam da bi bilo lepo da dobijem dres sa brojem 50 i da mi se na njega potpišu svi oni sa kojima sam bio prijatelj tokom svih ovih godina. Međutim, ispalo je ovako kako je ispalo. Čuo sam da planiraju neku vrstu oproštaja i da žele da mi kupe neki poklon, ali sam poručio da im ne padne slučajno na pamet da rade tako nešto. Više nikada neću kročiti u prostorije kluba – kaže Perić.