„Partizanu je svaki novi dan lošiji nego jučerašnji“: Mogu li crno-beli da izađu iz rezultatske agonije i da li je drugo mesto sada naučna fantastika?

Crno-beli se nalaze na četvrtom mestu tabele Superlige Srbije sa čak četiri boda zaostatka za drugoplasiranim TSC-om, tako da je ozbiljno ugrožena i jedinstvena prilika za učešće u kvalifikacijama za Ligu šampiona bez šampionske titule.

Klub je u nizu od tri poraza, a na poslednjih osam utakmica ostvario je samo jednu pobedu. Promena trenera (Igor Duljaj umesto Gordana Petrića) nije donela nikakav napredak, čak se forma i igra ekipe dodatno survala u provaliju.

Novinar Zoran Šećerov do tančina razlaže problematiku Partizana i način kako je slavni klub dospeo u ovakvu situaciju, ali i nudi rešenje za koje se čini da je moguće i delotvorno da od posrnulog giganta napravi ponovo uspešan projekat.

– Priča o Partizanu zahteva duboku analizu. To je nekada bio veliki klub. Sada to više nije. Odnosno, sada je to replika onog kluba kojeg svi jako dobro znamo. Klub vode neznalice. I ti ga vode već duže od 10 godina. I ono što je najgore, nisu dotakli dno, odnosno klub pod njihovom „dirigentskom palicom“ nije dotakao dno. Mogu da padnu još mnogo niže od ovoga što mi gledamo. Možda bi bilo dobro da sezonu završe na šestom mestu i da budu van kvalifikacija u bilo koje evropsko takmičenje. Možda bi tada usledio rez koji je Partizanu odavno  preko potreban. Partizan je došao do toga da se na tribinama na utakmicama ne okuplja više od 1.000 gledalaca, a nekada se Partizanova utakmica nije mogla zamisliti bez 20.000 duša – kaže Šećerov.

Naš sagovornik ističe da postoji mnogo je razloga za to.

– Klub se mnogo ogrešio o bivše legende Partizana koje su sele na užarenu klupu giganta. Svuda u svetu se menjaju treneri, ali nigde u Evropi ne postoji ovakva trenerska „vrteška“ kao u Partizanu. Nekada je taj klub „proizvodio“ veliki broj talentovanih mladih igrača u svom Zemunelu. Do ne tako davno u svim ligama „petice“ ste imali bivše Partizanove igrače, a da ne pominjemo da je taj klub svoje igrače „izvozio“ i u mnoge druge evropske lige. Sada kupuju loše inostrane igrače. I pritom ih plaćaju mnogo. A sa druge strane jeftino prodaju svoje klince iz Zemunela. Kupuju strance po veoma visokoj ceni, a ti isti igrači ne osećaju dres i grb onako kako ih osećaju klinci koji prođu kroz Zemunelo i stignu do prvog tima. Ovi koji su u Upravi kluba možda i znaju nešto, ali ne mogu da promene aposlutno ništa. Klub sve više i više tone – kaže Šećerov.

On ne veruje da će Partizan biti na kraju drugi u šampionatu.

– Po mom mišljenju Partizan neće stići do drugog mesta na kraju prvenstva. TSC Bačka Palanka i Čukarički su organizaciono moćniji od Partizana. Biće zanimljivo gledati završnicu sezone. Nadam se da će sve biti čisto i da će poredak timova biti zasnovan na njihovom kvalitetu. Pokazuje se da je TSC i Čukarički mogu ući u „cipele“ večitih rivala. Tu je i Vojvodina koja pronalazi svoje mesto u srpskom fudbalu i sve kvalitetnije i kvalitetnije rade, a to prate i rezultati. Ipak, svakako je jedno sigurno: Biće veoma tužno i ružno ako Partizan ne ode u Evropu naredne sezone. Mada gledajući realno ni ne vrede za taj uspeh. A tek onda treba izračunati koliko bi ih taj rezultatski fijasko finansijski koštao.

Naš sagovornik pomno prati srpski i evropski klupski fudbal decenijama već i mišljenja je da bi ovo mogla biti jedna od najlošijih sezona „crno-belih“ u istoriji kluba.

– Po rezultatima ovo može biti jedna od najgorih sezona Partizana od 1990. godine pogotovo. Bilo je sezona kada su možda bili i lošiji, ali nisu odavno imali ovako hronično loše stanje u klubu. Tole Karadžić je bio jedan od najboljih predsednika Partizana u istorji, a Đurić je bio svakako najbolji ako konsultujemo statistiku i vidimo broj osvojenih titula u njegovom mandatu. Ali pitanje je šta je iza njihovih mandata ostalo? A to je zapravo ono što je najvažnije. Nekada su igrači iz Partizana odlazili direktno u „lige petica“, a sada ih nema nigde na fudbalskoj mapi Evrope. Sada je svaki novi dan Partizana lošiji nego što je bio onaj jučerašnji. A to je poražavajuće. Pre je bilo obratno, odnosno svaki novi dan je bivao bolji od prethodnog. Ova Uprava ne nudi navijačima pogled u bolje sutra. Budućnost Partizana je pod velikim upitnikom. A sa druge strane ostali ne čekaju. TSC i Čuka su dobra stvar za srpski fudbal, baš kao i Voša.

On je ipak stava da je „bolest“ Partizana prolaznog karaktera ako u klub dođu pravi ljudi.

– Za svaki problem postoji rešenje. Samo je pitanje da li ljudi koji ga vode to i žele. Bilo je i težih situacija, ali su sve uspešno prevaziđene. Ovde se čeka da država pomogne, a to je problem. Partizan ima resurse, neki novi mladi i stari ljudi na temelju iskustva moraju ući u Partizan. Bitno je da tu budu i bivši fudbaleri Partizana jer oni najbolje znaju kako klub „diše“. I jedna digresija, da je Zdravko Mamić bio na čelu kluba koji je imao tako talentovanu decu u svom omladinskom pogonu, Partizan bi bio šest puta bogatiji od Dinama – navodi on.

Ipak, kako objašnjava Šećerov, Partizan može da dočeka bolje dane.

– Fudbalski klub Partizan je takav gigant da sam može da se izvuče iz ovakve situacije. Ne treba da se ugleda ni na koga, ali svakako može da pogleda šta se desilo u KK Partizanu. Tamo je na čelo kluba došao očigledno sposoban čovek koji se okružio sportskim i ljudskim veličinama. Sportski sektor je u rukama Zorana Savića, bivše klupske legende, koji je pre Partizana radio u velikoj Barseloni. Zatim je doveo najboljeg trenera na svetu i rezultati nisu izostali jer se ne meša u druge sektore kluba. U svakom sektoru kluba se nalazi prava ljudska gromada, a Mijailović nema potrebu da ih nadgleda ili da im se meša u posao. Tako nešto je potrebno i Fudbalskom klubu, da vidi i odredi koje to legende može angažovati na kojim pozicijama i podići tim do nekadašnjeg sjaja. I još nešto, razlog za uspeh Košarkaškog kluba je rivalitet. Zvezda je dugi niz godina bila bolja, sada je to Partizan i to je jako dobro za srpsku košarku, ali i srpski sport generalno gledano, to takmičenje večitih rivala ko će biti bolji. Taj rivalitet klubova je i uzdigao čuvenu Premijer ligu do neslućenih visina. Kada jedan večiti rival u fudbalu nije na svojoj visini, onda pati i onaj drugi, jer bez velikog rivaliteta nema ni kvaliteta u srpskom klupskom fudbalu – završava Šećerov.