Uvek reci nikad, sutra je novi dan

Novi šef struke „orlova“ tako je za samo četiri meseca prešao put od nekoga ko je rekao da ne želi više nikada da radi u srpskom fudbalu do prihvatanja nove funkcije u Fudbalskom savezu Srbije u kome je do nedavno bio i potpredsednik.

Iz Partizana je otišao posle nesportskog ponašanja na meču protiv Vojvodine u Novom Sadu, kada je ušao u teren usred igre i glavnog sudiju, inače FIFA internacionalca, Srđana Jovanovića, gađao flašom vode nezadovoljan time što nije svirao faul nad tadašnjim napadačem crno-belih Umarom Sadikom.

Psovao je tada Milošević, tvrdio da je utakmica nameštena, a potom šutnuo mikrofon televizije Arena Sport na atletskoj stazi i otišao besan u svlačionicu pre nego što je arbitar stigao da mu pokaže crveni karton.

Usledila je nekoliko dana kasnije i ostavka u Partizanu i čuvena izjava da više nikada neće raditi u srpskom fudbalu.

Ali, eto.

U slučaju Miloševića izgleda nikad ne treba verovati u nikad.

U svakoj drugoj zemlji verovatno bi mu posle takvog incidenta bila izrečena višemesečna zabrana obavljanja bilo koje funkcije u fudbalu, a ovako je izgleda samostalnim progonom odlučio da taman toliko pauzira.

Bio je Savo i veliki kritičar uprave crno-belih s kojom je kasnije dogovorio trenerski angažman (mada je bio i kandidat za sportskog direktora).

Bio je i žestoki kritičar prethodne i aktuelne rukovodeće garniture FSS, ali je potom pristao da bude potpredsednik srpske „kuće“ fudbala.

Zanimljivo je i da je po odlasku sa te funkcije tvrdio kako mnoge stvari u domaćem fudbalu ne valjaju, mada nije ponudio odgovore koliki je njegov doprinos bio popravku stanja pre napuštanja fotelje.

Trenersku karijeru započeo je ubrzo po okončanju igračke, kao pomoćnik Branka Brnovića na klupi Crne Gore, na kojoj se zadržao godinu dana (2011-2012), a posle je imao pauzu sve do 2019. godine, odnosno Partizana.

U međuvremenu je bio kandidat za predsednika crno-belih, potpresednik FSS, a okušao se čak i u glumačkim vodama.

Jedan osvojeni Kup Srbije sa crno-belima je izgleda za FSS bio više nego dovoljna preporuka da strateg sa skromnim trenerskim iskustvom preuzme posao selektora.

Ruku na srce, treba reći i da je Savo kao trener Partizana pokazao da i te kako ume da motiviše igrače na velikim utakmicama, naročito protiv Crvene zvezde koja mu je u kup takmičenju bila redovna „mušterija“.

E sad, jedno bi bilo kada bi Savo zaista bio idealno rešenje iza koga bi zaista stali svi u FSS, a ne iznuđeno, pošto su svi ostali kandidati odbili ponuđeni posao.

Ideje vrhu Saveza za selektora nisu nedostajale, ali u životu su želje jedno, mogućnosti drugo, a realnost nešto sasvim treće.

Pomisao da bi Vladan Milojević tek tako mogao da odluči da se preko noći odrekne arapskih miliona da bi u Beogradu imao zagarantovan posao samo do novembra kada se završavaju kvalifikacije za Katar, zaista je bila u rangu naučne fantastike.

Ako su kojim slučajem istinite tvrdnje da se u cilju podilaženja Milojeviću išlo do toga da mu je ponuđena čak i smena sportskog direktora Vladimira Matijaševića koji je tek počeo da uspostavlja red u rasulu koje vlada u mlađim kategorijama- onda je to bio vrhunac cinizma i neprofesionalnosti.

Isto važi i za Dragana Stojkovića Piksija koji će radije da sedi bez posla i prima do kraja 2021. milione koji mu pripadaju od kineskog Gvanguža R&F, pre nego da mu na „Marakani“ organizovano dobacuju uvrede sa severne tribine, a pritom i da se okreće svaki put kada dolazi ili odlazi sa stadiona.

Isto tako će i nedavno oteran iz Votforda Vladimir Ivić radije odmarati do novog klupskog angažmana.

Podjednako je bilo neozbiljno očekivati i da će Veljko Paunović (Reding) ili Slaviša Jokanović (Al Girafa) napustiti svoje klubove i takođe raditi u Beogradu zagarantovano samo do jeseni.

I pokušaj angažovanja Rejmonda Domeneka, selektora Francuske koji je tu zemlju odveo do finala 2006. godine, delovao je kao potez očajnika.

Iako je u Domenekovoj biografiji upisano da je „trikolore“ doveo do finala koje je izgubio od Italije, njegov razlaz sa Francuskom bio je veoma bolan posle niza loših rezultata, a osim toga u trenerskoj karijeri nije zabeležio ništa drugo vredno pažnje.

Šok u Francuskoj usledio je kada je otkriveno da je tokom celog mandata sastavljao prvi tim na osnovu horoskopa igrača, a ne njihovih stvarnih sposobnosti, pa su mu tamošnji mediji još pre više od decenije dali pogrdni nadimak – Francuska gatara.

Možda su mu zvezde te 2006. zaista bile naklonjene (ako nekog baš zanima – u horoskopu je vodolija), ali mu još od 2010. nisu, pošto čitavu deceniju nije nigde radio.

Kada uhvatiš pogrešan voz pogrešne su i sve stanice.

Tako sa ovog aspekta praktično nije ni bitno ko će sedeti na klupi „orlova“ u 2021. godini.

Dugo godina je bila javna tajna da menadžeri, a ne selektori, sastavljaju prvi tim reprezentacije.

Onda je to 2017. bez stida i srama ozvaničeno – kada je Mateja Kežman, menadžer Sergeja Milinkovića-Savića, ušao u direktan rat sa selektorom Slavoljubom Muslinom.

Vrhunac rasula odigrao se na Mundijalu u Rusiji, posle kojeg su igrači tvrdili da su sami osmišljavali taktiku, dok je selektor Mladen Krstajić u javnosti prepoznat kao neko ko udovoljava menadžerima čudnim izmenama.

Kasnije je i Krstajićev pomoćnik Milan Obradović optužio menadžera Faljija Ramadanija da preko svojih igrača ruši nacionalni tim (kao kolovođa je imenovan Luka Milivojević).

Valjda to tako ide – kada jednom menadžeru izađeš u susret, teško je ostale ostaviti „gladne“, a Ramadani bi po broju igrača u „A“ selekciji lako mogao da kontroliše celu reprezentaciju.

Plasman na Evropsko prvenstvo ostao je prošle godine pusti san, a ceh za novi neuspeh ekspresno je naplaćen selektoru Ljubiši Tumbakoviću.

Sa ovog aspekta možemo samo da nagađamo da li je iko u FSS pročitao analizu koju im je Tumbaković ostavio na preko 100 stranica posle neuspeha od Škota.

Da je neko zaista pažljivo pročitao, možda bi baš neki podatak iz te analize bio upotrebljen kao argument prilikom smene čoveka koga su doveli na selektorsku klupu pre samo godinu i kusur dana, kada je neuspeh na putu za EURO već bio uveliko trasiran debaklom od Ukrajine (0:5) u vreme Mladena Krstajića.

Živeo je od starta Tumbaković u zabludi da će „život ići dalje i posle Škotske“, misleći da će moći da u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Kataru pokaže zašto je doveden.

Život reprezentacije svakako je nastavio dalje jer novi izazovi kreću već u martu, ali bez njega, a sa Miloševićem kao selektorom.

Možda bi sa ove distance sad mnogi u FSS (po)želeli da Tumba nije ni smenjen u nedostatku boljih rešenja, ali tako to ide kada se račun pravi bez krčmara, a aktuelni selektor otpusti bez jasnog plana ko će biti novi.

Možemo sada da nabrajamo mnogobrojne greške Tumbakovića – od prekasnog prelaska na formaciju sa tri štopera, do blagog stava prema pojedinim igračima koji su mu od prvog dana podrivali autoritet, ali istina je ipak samo jedna.

Na klupi Srbije nije mu dato dovoljno vremena da sprovede svoje zamisli i kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Kataru bile bi pravo merilo da li ima ili nema uspeha u nacionalnom timu.

Kao što je već rečeno, najveća krivica mu je što je naciji još jednom probudio već izgubljenu nadu za odlazak na EURO pobedom protiv Norveške.

Kasnije je protiv Škotske sudbina odlučila da ispolji sve mane pogrešnog rada u nacionalnom timu u prethodnih deset godina, a Tumbaković je u tom stradanju bio samo kolateralna šteta.

Najgore je od svega je što svi već sada znamo da će selektor za put ka Kataru biti ponovo za jednokratnu upotrebu.

Još gore je što verovatno i Savo Milošević to zna, ali je svesno odlučio da Slaviši Kokezi i ekipi pruži alibi za još jednu godinu mandata u vrhu FSS.

Zato je vrlo verovatno da će se i posle ovih kvalifikacija nastaviti tradicija da selektori prolaze, a neuspesi ostaju.

Po martu se Katar poznaje

Raspored u kvalifikacijama za Katar nije bio naklonjen Srbiji i to je jedan od takođe bitnih razloga zbog koga su ostali kandidati odbili ponudu da budu selektori. Srbija već u prve dve utakmice dočekuje Irsku i Portugal, a potom gostuje Azerbejdžanu. U slučaju neuspeha u prve dve utakmice, plasman za Katar ili drugo mesto koje vodi u baraž moraće da se na jesen juri pobedama u Dablinu i Lisabonu, što je vrlo teško izvodljivo. Čak i ako se kojim slučajem ode u baraž, ovaj put će rival poput Škotske moći samo da se sanja. Među reprezentacije koje bi tada mogle da budu protivnici Srbije spadaju Holandija, Italija, Engleska, Ukrajina, Švajcarska… Statistika kaže da od deset nosilaca grupa, barem četiri završi na drugom mestu, tako da nije isključeno da u plej ofu rivali budu i Nemačka, Španija, Hrvatska, Francuska…