Uživao sam kad me mrze

Mihajlović je iskreno govorio o brojnim stvarima iz privatnog i profesionalnog života, približivši mlađim generacijama ambijent u kome je odrastao i vinuo se do statusa jednog od najboljih defanzivaca Serije A svih vremena, dok je poslednjih desetak godina cenjen i u trenerskoj profesiji.

Posetioce festivala najpre je interesovalo kako nekadašnji reprezentativac Jugoslavije tretira uticaj novca na njegovu karijeru.

„Odluke koje sam donosio u sportu nikad nisu bile motivisane ekonomskim razlozima. Primera radi, nagrada za osvajanje Kupa šampiona 1991. sa Crvenom zvezdom danas ne bi prešla 5.000 evra“, priseća se Siniša Mihajlović.

Podsetio se Mihajlović i svog odrastanja u Borovom Selu nadomak Vukovara, kao i ratnih dešavanja 90-ih godina prošlog veka na tom prostoru.

„Ratovi razaraju porodice. Borbena dejstva na području Jugoslavije uništila su mnoge familije. Jedan moj hrvatski rođak želeo je da baci bombu na kuću dok mi je otac posmatrao utkamicu Crvene zvezde u televizijskom prenosu. Jedini razlog što se predomislio jeste što se u domu tog trenutka nalazio i njegov brat“, otkrio je Mihajlović, koji je uporedio vreme kada se on pomerio na mesto štopera u Interu, sa današnjim defanzivcima.

„Nema danas iskusnih, karakternih, štopera koji prave razliku u smislu asistencija ili golova i koji iz slobodnih udaraca prete golmanima kao što sam ja radio. Recimo, kakav smo tandem u Laciju bili Fernando Kouto i ja. Jedan je sve vreme hteo da se prepire sa protivnicima, drugi je bio vođa. Danas takvih nema, nažalost. Ili Jap Stam. Uplašiš se kad ga vidiš. Jednom se posvađao sa Pipom Inzagijem i onda mi prilazi Dijego Simeone, kao: „Sad ću da mu pokažem“. Kad, pojavi se Stam, presvlači se u svlačionici, samo vidiš ćelavu glavu, mišiće i tetovaže. Okrenem se Čolu i kažem: „Hajde, idi reci mu šta hoćeš“. Simeone shvati, pa se povuče uz reči: „Pogledaj koliki je.“.

Današnji i fudbal 90-ih godina prošlog veka, kada je Mihajlović bio vedeta, prvo Lacija, a kansije i Intera, sve manje imaju zajedničkih elemenata.

„Sad se svaki kontakt karakteriše kao faul. I svaki prekršaj maltene je žuti karton. U ovakvom fudbalu možda bih odigrao samo polovinu utakmica tokom sezone“, svestan je i Mihajlović da bi njegov stil igre bitno odudarao od današnjeg.

Poslednjih dana u Italiji je aktuelizovana borba protiv rasizma. Miha ima loša iskustva, mada kao profesionalac prihvata različite stavove publike.

„Dok sam bio trener Fjorentine, navijač mog kluba mi je rekao da sam „c… go…“. Jedino gore od toga je ravnodušnost. Tamo su me svi mrzeli, ali sam ja uživao. Lepo je bilo ako bi mi aplaudirali, a kad bi mi zviždali nisam se žalio ili se uvredio“, naveo je aktuelni trener Bolonje.

U dosadašnjoj trenerskoj karijeri, kada se u kontekst stavi uspešnost i istorijski značaj jednog kluba, Mihajloviću je najveći uspeh vođenje Milana, doduše, samo na 38 utakmica, ali je i to bilo dovoljno da promoviše u prvog golmana, tada 16-godišnjeg Đanluiđija Donarumu.

„Bio sam počastvovan šansom da vodim Milan i upoznam Silvija Berluskonija. Možda nismo uspeli baš zato što nam se karakteri nisu slagali. Oduvek je želeo da komanduje, što je verovatno ispravno. Nikad neću zaboraviti vreme provedeno zajedno. Svaki put kad ga sretnem zahvalim mu na prilici, jer je to bio predivan period u životu, načičkan emocijama. Hvala i Berluskoniju i Adrijanu Galijaniju, jer su mi dali šansu u Milanu. Ne žalim zbog rastanka, pošto se uvek setim Trapatonijevih reči da postoje treneri koji su dobili otkaz i oni koji će tek dobiti“, iskren je popularni MIha.

Poslednje dve godine obeležila je Mihajlovićeva borba sa leukemijom. Uspešna, pošto su tretmani hemoterapijom dali očekivane rezultate.

„Proživeo sam taj peirod na svoj način. Nisam heroj. Neki ljudi bi se stideli ili krili usled bolesti, a ja nisam takav. Nisam imao čega da se stidim i zato sam često plakao, otkrivajući da je to ispravno. Na povratničkom debiju, protiv Verone, imao sam 15 kilograma manje nego sad, bio više mrtav nego živ, ali sam se pojavio s namerom da svi shvate kako borba traje, da i dalje mogu da se ponašam normalno. Gledajući snimke na televiziji nisam prepoznao sebe, samo što to nije bio izraz slabosti, već snage. Rekao sam bolesti: „borićemo se, pa da vidimo ko će da pobedi. Ako je bolest napala mene koji sam ogroman i utreniran, može svakog da zadesi. Zato je važno da shvatite kako da kontorlišete sebe. Savetujem svima da redovno, bar na šest meseci, daju krv na analizu“, emotivno se obratio srpski stručnjak brojnim posetiocima.

Na kraju duge i neizvesne borbe, Mihajlović je uspeo da se profesionalno vrati trenerskom poslu i nastavi započeto u Bolonji.

„Sećam se da su mi u četvrtak lekari rekli da nemam dovoljno belih krvnih zrnaca da bi mi dozvolili prisustvo utakmici u subotu. A onda je jedan doktor shvatio da bi za mene, u psihološkom smislu, bilo od fundamentalne važnosti da se vratim. Obećao je da će me pustiti ako se u ta dva dana nivo leukocita podigne. I u subotu jutro sam opet bio ispod proseka, zbog čega sam počeo da plačem. Tad je lekar shvatio da je jedino rešenje da me pusti iz bolnice. Bio je to moj prvi izlazak u javnost posle 40 dana. Osećao sam vrtoglavicu, međutim, nisam hteo da odustanem“, ilustrativno je Mihajlović predočio prisutnima da borba podrazumeva i dozu rizika.