Vanja Grbić: Želja je najvažnija da se osvoje Olimpijske igre

Odrastao je u Kleku, selu kod Zrenjanina, koje je dalo vrhunske sportiste, poput njega i njegovog brata Nikole Grbića, ali i Dejana Bodiroge.

„Brojali su nekih 90 reprezentativaca u različitim kategorijama u jednom mestu koje ima 2.500 stanovnika. Sam fenomen tog mesta… Prvo, ljudi koji su se doselili tu nakon Drugog svetskog rata su ljudi koji su se i u Hercegovini poznavali. Napravili su jedan jako lep sublimat ljudi koji su se poštovali i uvažavali. Ljudi koji su živeli tamo, zbog uslova života koji su u Hercegovini bili veoma teški, bili su orijentisani jedni na druge. Ako nisi bio čovek, nećeš preživeti“, priča Vanja Grbić, koji je bio gost emisije 360 stepeni.

Kako kaže, prvi čovek koji je doneo odbojkašku loptu u selo bio je profesor Potkonjak.

„Devojke su 1964. osvojile Kup Jugoslavije, a momci su 1972. osvojili prvenstvo. Samo momci i devojke iz sela. Što je fenomen koji koristim kada hoću da kažem da li je nešto moguće. Nije pitanje da li je nešto moguće ili nemoguće, ono što je najvažnije da se osvoje Olimpijske igre je želja. Možete da naučite mečku da vozi bicikl, i ona će to radi fantastično u cirkusu, ali ne može da vozi Tur de Frans“, ističe Grbić.

Trauma po odlasku iz male sredine

Iz male sredine, kao što je Klek, otišao je u veću, a kako kaže, za njega je to bila trauma.

„Izlazite iz okruženja gde poznajete sve, gde ljudi vode računa o tome kako će se ponašati jer će se sretati svakog jutra. Upisao sam gimnaziju u Novom Sadu u četvrtoj godini, i bio najgori đak sa prosekom 4.00. Nisam imao razumevanja od strane profesora. Klub u koji sam prešao… surovi profesionalizam, gde se svako borio za svoje mesto pod suncem. Sredina gde su empatija ili surovost dolazile do svojih krajnjih granica. Klub na koji praktično treba da si ponosan, a gde sam odigrao dva seta za godinu dana, bez sportske perspektive, sportskog usavršavanja… Bežao sam iz škole da bih dolazio na treninge“, priča on.

Na kraju godine, dočekala ga je nemilosrdnost posla.

„Imao sam situaciju da mi tadašnja alfa i omega kluba kaže: ako ostaneš, dobićeš stipendiju prve kategorije, a ako probaš da odeš iz kluba, uništiću ti sportsku karijeru, nećeš igrati više nigde. Susreo sam se odmah sa onim što je nemilosrdnost posla, sa čim se deca i roditelji i danas susreću“, priča sagovornik N1.

Dva sata posle tog razgovora, potpisao je za Mladost iz Zagreba, piše N1.

„Seoska deca grizu mnogo više“

Govoreći o deci sa sela, ističe da ona nemaju izbora, dok je deci u Beogradu omogućeno da biraju bilo koji sport, aktivnost, ili umetnost, kojima je sve na raspolaganju.

„S te strane, držiš se za ono što imaš, jer drugo nemaš. Postoji glad i želja za dokazivanjem jer ti nemaš drugo, ili ćeš to, ili ništa drugo. Ta deca grizu mnogo više. U našoj generaciji koja je uzela zlato u Sidneju nema nikoga iz Beograda“, napominje nekadašnji odbojkaš.

Na pitanje kako vidi to što u kolektivnim sportovima Srbija ima uspeha, Grbić kaže: „Šta je to što nas karakteriše? Više od 2.000 godina ratujemo. Branimo se jer smo na vetrometini, na putu nekih osvajača. Ceo život se borimo. Kod nas ili preživljavaš tako što se boriš ili nestaješ. To je u našem genomu. Nije prošlo 50 godina da nismo ratovali. Imamo taj poriv, želju za dokazivanjem“, smatra Grbić.

Gledao i disao patriotizam

Kako kaže, odrastao je uz čoveka koji je bio kapiten generacije koji je osvojio prvu medalju za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. godine.

„Gledao sam i disao patriotizam, da je igranje i predstavljanje svog naroda čast. U petoj godini sam se peo na tabure u dnevnoj sobi, stavljao njegovu medalju i zamišljao da sam olimpijski šampion. I gle čuda, 25 godina kasnije taj san se ostvario. Jer, ako samo sanjate, a ne radite na tome, to samo hrani vaše razočaranje“, priča sagovornik N1.

Komentarišući igranje za reprezentaciju, Grbić se dotiče i košarkaša Nikole Jokića.

„Kada neko bude na nivou Jokića, i dođe u situaciju njegovog umora, pa dođe kući, a njegova ćerka ga ne prepoznaje, onda neka mu sudi. Reprezentacija nije skup najboljih, nego onih koji to najviše osećaju i žele. Srce na teren nije floskula, već činjenica“, ističe.

Gotovo u svakom kolektivnom sportu imamo nekog uspeha, osim u fudbalu.

„Kriminalci nam kupuju decu sa osam godina, i sve je ćuti, sve je sjajno i bajno. Ne možemo da očekujemo da ispadne na dobro, nema šanse“, naglašava on.
Nije bilo složnosti u generaciji koja je pobedila u Sidneju

Nekadašnji odbojkaš prisetio se i atmosfere i odnosa u timu koji je 2000. godine osvojio zlato u Sidneju.

„Nije bilo složnosti u toj generaciji. Nikada nismo popili nijednu kafu zajedno, niti otišli u restoran da proslavimo neki trofej, nismo bili prijatelji. Imali smo ozbiljne razmirice između sebe. Moraš da imaš lidera koji će svojim primer da povede krdo bizona. Ovde nije bio jedan, nego ih je bilo više, ali ti koji su bili lideri, slagali su se bez da su progovorili jednu reč“, kaže sagovornik N1 i ističe da mora da bude sujete, da volite sebe do bolesnog nivoa jer nećete imati samopouzdanja da uspete.

Kaže da problem nastaje kada taj egoizam ne naučite da kontrolišete.

„Tu je presudna razlika između vrhunskih igrača i velikih šampiona. Ovi prvi razmišljaju samo o sebi i svojoj performansi, a veliki šampioni su i u privatnom životu veliki. Takvih je jako malo“, ocenjuje on.

Odnos sa rođenim bratom

Vladimir Grbić pričao je i o svom odnosu sa rođenim bratom, Nikolom.

„Kad si vaspitan od malih nogu na isti način, i deliš isti pristup, nije bilo potrebe da razgovaramo, već da se samo pogledamo. Sa Nikolom sam imao konstruktivne rasprave, analize mišljenja različitih stavova, a ne ko će da bude u pravu. Nikola i ja i sada kada razgovaramo, to je kao da vidite dva dečaka koja se svađaju ili raspravljaju, i u 80 godina ćemo, bože zdravlja, raditi isto. U poslednjim godinama igračke karijere je već radio trenerski posao. Ima strahovito iskustvo i u stanju je da uradi ono što većina nije – da eliminiše svoj ego i da se posveti momcima“, kaže Grbić.

Dodaje da mu je drago da zna da brat Nikola u njega može da ima bezrezervno poverenje.

Šta naše devojke mogu da urade u Parizu?

Bliže se Olimpijske igre u Parizu, a Grbić smatra da je za naše odbojkašice to lepa prilika da svoje titule krunišu olimpijskim zlatom.

„Posle Olimpijade u Riju, sećam se, pričao sam sa Majom, rekao sam joj: moraš da budeš u Parizu, moraš. Izdefiniši sebe, spremi se za to. Zašto? Mislim da ova generacija ima jako lepu šansu da više evropskih i svetskih titula kruniše olimpijskim zlatom. Lično mislim da je ovo sad ili nikad“, ističe sagovornik N1.

Kako kaže, biće jako teško zbog Turske koja igra jako dobro, ali i Italije, Brazila i Dominikanske Republike.

„Nikada ne znate šta vam nosi jutro u ženskom sportu. Nikada. Smatram da imamo ubedljivo najboljeg trenera na svetu, što se tiče naših devojaka. Biće pakleno“, komentariše nekadašnji odbojkaš

„Deca su naše nasleđe“

Sagovornik N1 dotakao se i toga kako je doneo odluku da podučava decu i postane trener i pedagog.

„Shvatio sam 2011. godine da je to ono što treba da bude suština mog činjenja. Da treba da vratim onima od kojih sam učio, zarad onih koji će doći posle. Moje opredeljenje da radim sa decom imalo je potrebu da prvo završim fakultet, odnosno da se edukujem. Fakultet ne završavaju sposobni, nego oni koji su uporni. Kad se bavite decom, to nije zezanje. Ona su naša budućnost, kakvu decu stvorite, takvo će nam biti društvo, to nam je nasleđe“, priča Grbić koji je doktorirao 2021. godine.

Kako kaže, misiju sa svojim odbojkaškim kampom počeo je 2017. godine, a ideja je bila da ono što je zastareli pristup zameni potpunom podrškom deci, da uživaju kroz igru u sportu.

„Vrhunski sport smo okrenuli naopačke. Kod mene dolaze deca iz 47 zemalja, čak i iz Afrike. Program koji radimo je usklađen u zavisnosti od pola, godina, sposobnosti, ljudi koji sa njima rade su se specijalizovali za svaki različiti uzrast. Na njima je da greše, a njihove greške su moje. Nećete naučiti ako pogrešite“, navodi on.

Ideja je da kamp preraste u akademiju, ali i da postoje onlajn edukacije roditelja i trenera vezano za to kako da izaberete pravog trenera, koji su problemi, sa čime krenuti.

„Nemate relevantnu ustanovu koja može da vam kaže na koji sport da pošaljete svoje dete. Hoću da pomognem ljudima tako što ću da im kažem šta se dešava, a na osnovu vaših pitanja, moći ću da vam pomognem konkretno sledećeg puta. Jako me inspiriše da radim sa decom“, rekao je olimpijski šampion Vladimir Vanja Grbić u emisiji 360 stepeni.