Ćorsokak na koji gleda soba u kojoj se svakodnevno budim u Riju izgledom ne zaslužuje da dodiruje velelepnu aveniju Atlantika, a kamoli istinu da je na samo 50 metara od Kopakabane.
Tako zapišan i prljav ordinacija je lokalnom doktoru koji ne mari za naše zaprepašćene poglede dok komšijama na klupici daje vakcine u rame ili dijagnoze u glave. Miris okeana do ovde ne stiže. Odbija se od nevidljivu zaštitnu mrežu smrada iz kontejnera. Taj miris bi trebalo pakovati kao insekticid za zika komarce. Možda zato i ne videsmo nijednog.
Nervozu posle dana koji je već uzeo sve od mene pojačavala je buka iz smrdljivog ćorsokaka. Nalazila je načine da prodre u sobu uprkos zapečaćenom prozoru. Naterala me je da ustanem i vidim „šta sad rade ti ludaci dole“. Masa ljudi stajala je okupljena oko kafića iz kojeg me je pre neko veče proterala lokalna ženska, preteranog heroin šik izgleda. „Bruxa, bruxa“, vikala je upirući prstom na mene, aludirajući valjda na moju belu put i plavu kosu. Kako me je provalila?!
Usudila sam se da otvorim prozor. Umesto smrada mirisao je roštilj, umesto ulične dreke i cike u srce je dirala Bosanova. Bez namere da zvučim kao junakinja jeftinog romana, iz mesta sam obukla haljinu odavno pripremljenu za proslavu srpskih medalja u Riju.
Ukipljeni sa strane stajali smo i gledali devetoricu muzičara, njihove prateće vokale i dens grupu koju su činili svi žitelji našeg ćorsokaka. Plesali su i mrdali onako kako nisam ni znala da priroda može da dozvoli ljudskom telu. Ekipa superbaka uživala je u svojim kasnim sedamdesetim i osećala ritam bolje od unuka. Jedna od njih sažalila se na ukočene goste. „Korak levo, korak desno, jedan gore, jedan dole“, trudila se da nam objasni. Pojačaš na Bolt brzinu i eto sambe. Trebalo nam je pivo-dva da to progutamo. I zaista, iako nemamo taj pokret u kolenu i kuku, osećali smo ritam. Igrali smo, pevali i izgovarali dve reči u svakoj pesmi „amor“ i „coracao“. Bili smo buka i galama koja je mučila goste našeg hotela.
Volela sam jutarnji mamurluk. Volela sam ga čitavog dana, čak i dok me je mučio na najvažnijem olimpijskom događaju, trci na 100 metara i ometao u uživanju u 09.81 sekundi neponovljivog Juseina Bolta. Otvorila sam prozor ujutru. Provetrila sam sobu i uveče posle Juse. Ćorsokak više ne smrdi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.