Velika očekivanja, ali nema pritiska

 U tom trenutku četrnaestogodišnja Tijana, zajedno sa prijateljima, gledala je Miličino finale.

– Klub je bio prepun, jedva smo mogli da vidimo televizor. Ali taj osećaj kada je ona pobedila, koliko smo se svi radovali, skakali. Tada sam stvarno bila presrećna, nisam mogla ni da razmišljam lepo – kaže za Danas Bogdanovićeva, koja u tom trenutku nije ni pomišljala da će se za četiri godine ne samo naći u olimpijskom timu Srbije, već da će i biti jedna od favoritkinja za osvajanje medalje.
Prošle godine Bogdanovićeva, koja se takmiči u kategoriji 49 kg, osvojila je bronzu na Svetskom i srebro na Evropskom šampionatu. Pored toga bila je vicešampionka Prvih evropskih olimpijskih igara u Bakuu. Niz uspeha nastavio se u 2016. godini pa je osamnaestogodišnja tekvondistkinja uzela najsjajniju medalju na Evropskom prvenstvu u Švajcarskoj. Sve to zajedno učinilo je da bude proglašena za „naslednicu Milice Mandić“, ali i da prođe ubrzani kurs sazrevanja.

– Bilo je dosta skretanja sa puta – da li hoću da treniram, da li neću. Svi moji drugari idu u školu a ja dosta izostajem, pa to sve treba da nadoknadim, zato mi je u nekim trenucima bilo jako teško. Ali kad pogledam sa druge strane toliko puta mi je bilo lepo, kada osvojimo neku medalju pa se svi zajedno radujemo, pa me drugari čekaju na aerodromu, zato sam ostala na ovom putu – priča Tijana.
Bogdanovićeva je trenutno sedma na rang-listi Svetske tekvondo federacije, a ispred nje su između ostalih Hrvatica Lucija Zaninović (treće mesto) i Francuskinja DŽasmina Aziz (prvo mesto), koje je Tijana pobeđivala tokom ove i prošle godine. Iako su očekivanja velika, na pitanje šta je ona sebi postavila kao cilj u Riju, Tijana odgovara – „Samo da dam sve od sebe“. Slično razmišlja i Milica Mandić, s tim što joj nagomilano iskustvo sa međunarodnih takmičenja olakšava da se nosi sa pritiskom da „mora“ da se vrati sa medaljom iz Brazila.

– U London sam išla kao sedmi nosilac i neko od koga se nije mnogo očekivalo. Sada idem kao aktuelni šampion. Pritisak je uvek prisutan, nekad manje nekad više. Ali tokom ove četiri godine zajedno sa trenerom i psihologom sam kroz razne situacije naučila kako da ga savladam. Naravno da je želja da osvojim medalju u Riju, ali ne želim da mi to bude opterećenje. To je izazov u kome treba da uživam. Bitno je da dam svoj maksimum, da se vratim kući srećna i zadovoljna pruženim – kaže Mandićeva, kojoj je prošla godina po sopstvenim rečima bila najteža u karijeri zbog brojnih povreda.
I pored pehova Milica je uspela da završi 2015. kao druga na svetskoj rang-listi što ju je kvalifikovalo za Igre u Brazilu, zbog čega na pitanje šta vidi kao svoj najveći uspeh, pored zlata iz Londona, odgovara „rezultati iz prošle godine“.

– Najveći uspeh je po meni prošla godina. Najteža do sada, tri vezane povrede koje su me psihički lomile. Onemogućile mi učešće na nekim turnirima i otežale povratak u borilište. I pored toga osvojene medalje i kvota za OI su mi najveće zadovoljstvo i uspeh – zaključuje Milica.