Veliki gospodin s velikom harizmom

Nekadašnji jugoslovenski košarkaš, kasnije i trener, prevashodno brojnih italijanskih timova, ali i reprezentacije Hrvatske, preminuo je u 79. godini. Starije generacije pamtiće ga, sasvim sigurno, po igračkoj karijeri u Jugoplastici i reprezentaciji Jugoslavije, a mlađi po trenerskom rukopisu na Apeninskom poluostrvu i načinu na koji je vodio najbolju generaciju hrvatske reprezentacije koju su početkom 90-ih prošlog veka činili Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa…

Sedamdesetih godina prošlog veka Skansi je predvodio generaciju u kojoj su se posebno isticali Ratomir Tvrdić i Damir Šolman. ‘71. postali prvaci Jugoslavije, kasnije igrali i finale Kupa evropskih šampiona, odnosno Kupa pobednika kupova. Skansi se isprofilisao u vrlo nezgodnog i darovitog centra, u to vreme, jednog od najboljih u Evropi.

– Skansi je obeležio sedamdesete godine 20. veka. Bila mi je čast da sam igrao protiv njega. Sećam se da sam jednom dobio zadatak da ga čuvam. U tom trenutku je bio 30 kila teži od mene, ispao sam smešan. Trebalo bi podsetiti da je na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Ljubljani, Skansi bio među najboljim igračima u reprezentaciji Jugoslavije, mislim čak i najbolji strelac. Sećam se da je odlično tada odigrao protiv Amerike. Imao je takav karakter da se nije bojao, odnosno da je smeo svakome da izađe na crtu – sa setom u glasu govori za Danas o svom prijatelju Miroljub Dugi Damjanović, čuveni košarkaš Radničkog sa Crvenog krsta.

Priliku da bude njegov saigrač u reprezentaciji Jugoslavije, upravo na Svetskom prvenstvu u Ljubljani imao je Dragan Kapičić. Tokom 70-ih godina 20. veka igrali su i brojne značajne utakmice u dresovima Jugoplastike i Crvene zvezde, u ligi koja je dugo bila najkvalitetnija u Evropi.

– Tragedija, bio je veliki čovek – simbol jednog vremena. Skansi je bio spona između više generacija; posedovao je nesporan autoritet koji je gradio znanjem, intelektom i jedinstvenom harizmom. Intelektualac koga su slušali i poštovali. Skansi je bio neka vrsta filtera pametnih stvari. Fizičkom pojavom i svojim nastupom kada je obrazlagao situacije, događaje i pojave izvlačio je suštinu i jezgro. Pamtiću ga i kao velikog šarmera, pravog Dalmatinca koji i kada je kritikovao, uvek se trudio da to radi argumentovano. Bio je filozof u tom iskustvenom smislu, izuzetno pametan i kao igrač, ali i kasnije trener koji je mlađim generacijama mnogo pomogao u usvajanju osnovnih normativa jugoslovenske škole košarke. Srećan sam što sam bio njegov saigrač u reprezentaciji i što sam imao prilike da ga slušam i sarađujem. Imao je prirodan šarm i ostaće upamćen kao simbol jednog vremena – slikovit je bio, u opisu svojih sećanja i iskustva družeći se sa Skansijem, Dragan Kapičić.

Karakterno, ali i delima, Skansi je neko ko se izdvajao gospodstvenošću i nesebičnošću, bez obzira na vreme u kojem je živeo i društvene okolnosti.

– On je sa Brača, odakle je i moja supruga tako da je i to bila neka naša spona. Znam i da mu je bilo veoma krivo što se Jugoslavija nije sastala sa američkim Drim timom 1992. u Barseloni. Kad bismo se dotakli te teme, uvek bi mi rekao: ‘E moj Dugi’ – otkrio je Damjanović.

Kapičić je objasnio zašto mu je bilo potpuno logično da posle odlične igračke, Skansi započne sa trenerskom karijerom.

– Obično se za trenerski poziv opredeljuju nekadašnji igrači koji su pokrivali bekovske pozicije i gradili igru. Skansi je bio jedan od retkih centara koji je kasnije napravio odličnu trenersku karijeru, prevashodno zbog načina razmišljanja. On je košarku poimao kao bek: bio je nesebičan, kolektivno nastrojen. Imao je dobar pregled igre što je bilo raritet za ono vreme – sposobnost da se kao centar izvlači na krilne pozicije i šutem sa distance napada koš. Neretko je menjao pozicije i bilo ga je veoma teško iskontrolisati – naglašava Kapičić.

– Bio je ozbiljan i pametan čovek; poštovao je vreme i okolnosti u kojima je živeo. Njegovo delovanje, kao i saveti, kako košarkaški tako i životni imali su težinu. Pamtiću ga i kao saigrača u reprezentaciji Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 1970. čiji su mi komplimenti naročito značili, posebno kada bi me pohvalio zbog načina na koji bih odigrao odbranu. On je bio demonstracija romantizma u košarci – poentirao je Kapičić.

Žuti venac za Čermaka

Prijateljstvo koje se stvaralo tokom košarkaških rivalstava u bivšoj Jugoslaviji, kasnije je negovano do poslednjih dana. Damjanović se priseća i momenta kada je preminuo Dragutin Čermak, legendarni košarkaš Partizana i jugoslovenske reprezentacije.

„Pozvao me je Skansi i zamolio da kupim jedan žuti venac i da na njemu budu ispisana imena Rate Tvrdića, Damira Šolmana i njegovo kao i Jugoplastike. Takav je čovek bio Skansi; nikada nije stvarao neprijatelje, a brinuo je o svojim prijateljima“, napomenuo je Damjanović.

Zaslužan za „sportsku izvrsnost“

– Ponosan sam na to koliko sam uradio na donošenju zakona koji se odnosi na dodelu nacionalnih priznanja zasluženim sportistima. Kada je usvojen u našoj skupštini, pomogao sam savetima Skansiju da se sličan donese i u Hrvatskoj za „sportsku izvrsnost“. Skansi je tada bio zamenik ministra sporta i najzaslužniji je za to što danas hrvatski sportski velikani imaju prihode na osnovu nacionalnog priznanja – otkrio je čuveni košarkaš Radničkog sa Crvenog krsta.