Vidljiv napredak i neispunjen cilj: Da li je čaša srpskog rukometa polupuna ili poluprazna posle Svetskog prvenstva

S jedne strane, to što su Orlovi do zadnjeg kola glavne runde bili u igri za potencijalna mesta u kvalifikacijama za Olimpijske igre sledeće godine u Parizu, mada više u „šta bi bilo kada bi bilo“ računicama nego u realnosti, nije dovoljno da namiri ranije istaknute ambicije samih aktera Svetskog prvenstva.

„Ne obećavamo ništa, ali naš krajnji cilj je da dođemo do četvrtfinala. S obzirom na to da bismo tako obezbedili i mesto na Olimpijskim igrama, to smo postavili kao cilj još pre dve godine, to je san svih nas. Svakako, najpre želimo da prođemo grupu, ali i da osvojimo što više bodova kako bismo sebi olakšali put ka četvrtfinalu“, više puta je glasno i jasno i glasno izgovorio selektor Toni Đerona, čiji je uvid u formu i mogućnosti svakog reprezentativca bolji od svakog drugog.

Razmišljanja španskog stručnjaka svojim izajavama su aminovali čelnici Rukometnog saveza Srbije, pa i jedan od najboljih pivotmena sveta svih vremena, Dragan Škrbić. Kao potpredsednik RSS zaslužan što je proverenom stručnjaku prepuštena komandna tabla nakon neuspelog lutanja sa srpskim trenerima.

„Bez namere da im pravim dodatni pritisak, izgovoriću ono u šta sam čvrsto uveren. A to je da nema izgovora, moraju do zacrtanog cilja zvanog četvrtfinale. Možda više od ostalih, ja prvi im želim da ostvare i prebace plan, a Toni, Žikica (Milosavljević) i drugi njegovi saradnici, kao i igrači znaju zašto.

Posle dugo vremena imamo selektorski kontinuitet u radu, od dve i po godine, a gro reprezentativaca odvedenih na ovaj šampionat od početka sarađuje sa Đeronom. Dakle, imali su dovoljno vremena da usvoje sva njegova pravila igre i ponašanja. Sa strane, primećujem da su to učinili na pravi način.

To pokazuju i pobede nad jakim reprezentacijama u pomenutom periodu. Što u kvalifikacijama, što u baražu i kontrolnim mečevima, „pale“ su Francuska i Švedska, pa i Slovenija, koja je preko specijalne pozivnice stigla do učešća, ali ima nekoliko odličnih pojedinaca. Pozitivan utisak odnosi se i na neke mečeve na velikim takmičenjima“, u intervjuu za Danas osvajač dve svetske i jedne evropske medalje sa „malom“ Jugoslavijom u dahu je argumentovao svoj optimizam.

Međutim, potonja događanja u Katovicama oborila su njihove prognoze. Pobede nad Alžirom, Katarom, Argentinom i Holandijom bile su u domenu moranja, da bi porazi od Nemačke i Norveške, ipak, još jednom ostavili bivšu reprezentativnu i klupsku silu (u doba SFRJ) u drugom rukometnom ešalonu.

Bez obzira na tesan rezultatski gubitak bod(ova) protiv Pancera i briljantnih 40-ak minuta dvoboja sa sjajnim Skandinavcima, jasno je da Orlovi još ne mogu da pucaju visoko a da ne promaše metu.

„Napredovali smo, ali nedovoljno za nešto više. Izgubiti golom razlike od Nemačke i tri od Norveške nije sramota. Pobedili smo sve ostale ekipe, ali nismo bili spremni da se borimo za najviše domete. Ne smemo zaboraviti istoriju ove ekipe. Iako imamo igrače koji su u svojim 30-im, neki koju godinu manje, nisu navikli da sa reprezentacijom igraju utakmice na ovom nivou i to je ono što bi ovaj tim trebalo da nauči.

Tu su mladi koji ozbiljno pretenduju da u budućnosti imaju veću ulogu, kao što su Stefan Dodić i Marko Milosavljević. Nadam se da ćemo se izboriti za naredno Evropsko prvenstvo i uz dodatnih godinu dana rada zajedno, biti u stanju da odemo korak dalje“, selektor Đerona promenio je ploču posle šampionata.

Nadamo se da je detaljnije analize ostavio za svlačionicu, odnosno razgovore sa igračima, svojim saradnicima i poslodavcima. Da bi se nastavilo ići u dobrom smeru potrebno je hladne glave i dobre namere raščlaniti sve žute minute i crne rupe u igri viđenoj u tih 12 dana. Koliko i raditi na podizanju na još viši nivo svega što je odlično funkcionisalo protiv najjačih rivala na SP, odnosno u dva ciklusa kvalifikacija ili, na primer, na generalnoj probi za ovaj turnir.

To što je posle cele jedne decenije pobeđena neka evropska selekcija u takmičarskom meču i što je 11. pozicija najbolji učinak, računajući EP i SP u istom periodu, predstavlja ohrabrujući napredak i pravi stimulans, međutim ne bi trebalo da zabašuri sve kobne nedostatke i proklizavanja.

Kao što bi bilo kontraproduktivno „dirati“ Đeronu, jer je Španac pomerio stvari sa mrtve tačke, učinio da se igrači opet masovno i rado odazivaju u nacionalni tim i deluju kao složna družina posvećena zajedničkom cilju, a ne ogrezla u klanaškim podelama. Nije izmišljanje tople vode kada se kaže da je kontinuitet  u radu jedan od postupalata uspeha.

Samo u takvim okolnostima sami odlasci na velike turnire i(li) izlasci iz grupa prve faze neće više biti krajnji domet Orlova.