Više fudbala nego obično

Propozicije su, dakle, prva tema koju je „derbi“ ponovo izneo na čistinu. One su naravno bile poznate i pre početka sezone, sistem koji uglavnom sada svi osuđuju a pre dve godine je protiv njega glasao samo Partizan, promenjen je u smislu da u slučaju istog broja bodova prednost ima ekipa koja je bila bolje plasirana u „ligaškom“ delu, a ne odlučuje skor u međusobnim susretima. Na stranu to što je i plej-of „ligaški“, nekom je verovatno palo na pamet da doda na težini učinka na tih prvih 30 utakmica, čiji se bodovni saldo pred plej-of prepolovljava. I namestilo se da u prvoj i poslednjoj sezoni primene tog pravila (dogodine se plej-of ukida) ono može da odluči šampiona, što se može smatrati i pravdom, i nepravdom, ali u svakom slučaju nije dobro osmišljena odluka već pokušaj da se „smanji šteta“. Kakogod, plej-of i plaj-aut nisu ništa dobro doneli, već je ovo prvo kolo donelo nekoliko vrlo čudnih rezultata u utakmicama koje su igrale ekipe koje „ne mogu ni gore, ni dole“. Teško da će u srpskom fudbalu skoro nekom doći do pameti da tu jedva da ima kvaliteta i za deset klubova u Super ligi, a ne za 16.

Druga je priča o strancima koju je „derbi“ pojačao sa argumentima i za one koji su „za“ i koji su „protiv“. Teško da nekom od navijača Zvezde može da prija činjenica da sa šest stranaca u prvoj postavi relativno glatko izgube utakmicu, s druge strane, tri legionara u redovima crno-belih bili su među najboljim akterima. Sva četiri gola postigli su strani državljani, ali ništa u toj priči nije crno-belo, i „stranci“ su materija koja, zbog nepažljivog rukovanja, može da bude isto toliko i skupa, i opasna, koliko i korisna. Okoštala je deviza da su stranci korisni samo ako prave razliku, ako uz njih mogu da stasavaju mladi igrači, a takvih u Srbiju dođe baš malo, velika većina su tezgaroši kojima su zatvorena sva druga vrata u Evropi i Aziji. Ako dva najveća kluba ne mogu uz skauting u celoj Srbiji da izbace dva igrača godišnje iz svoje škole, onda treba da se samougase.

Poseta je, opšti je utisak, bila razočaravajuća, mada tih, zavisno od procena, od 15 do 25 hiljada ljudi, nije uopšte malo. Objektivno, onaj koji je utakmicu pomerio, najpre sa „velike subote“, a posle i sa drugog dana Vaskrsa na radni dan, u 17. i 30, već tad je limitirao cifru. Oni koji nešto rade, studiraju ili idu u školu bili su automatski limitirani, oni koji nemaju nikakve obaveze i ovako redovno dolaze. Istina je i da je 800 dinara za kartu u Srbiji vrlo visoka cifra, ali je suština da se domaći fudbal jednostavno zgadio mnogima koji su doskora pohodili stadione. Em ima malo toga da se vidi, em vam je glava u torbi, što na stadionu, što još više u dolasku i odlasku sa njega. I povrh svega, termine navodno određuje (osim policije?!) i televizija koja je dostupna otprilike svakom desetom građaninu Srbije.

Suđenje definitivno ovog puta nije bilo prva tema, bez obzira na neke propuste, arbitri nisu direktno uticali na rezultat što im se u poslednjih ko zna koliko derbija dešavalo. I igrači su bili prilično korektni, tu i tamo bilo je „prelivanja“ adrenalina, ali nije bilo dolivanja loše energije na tribine. Cinici tvrde da je sve baš tako zato što utakmica „u suštini“ ni o čemu nije odlučivala, da je u pitanju bio samo prestiž, a on i nije više tako cenjena roba. O bakljadama, makljažama i toj vrsti folklora nema šta više da se kaže, osim da ih je bilo manje nego što je to „uobičajeno“.

Konačno, ali možda i najvažnije, ovaj „derbi“ doneo je više fudbala nego obično, „mrtvuše“ koje smo gledali u nekoliko poslednjih izdanja nisu ponovljene, bilo je tu dosta elemenata koje se fudbalom zovu, nije bilo umiranja u lepoti, ali ni konstantne opstrukcije. Možda i to ima veze sa „beznačajem“ utakmice, ali verovatno više sa postavkama trenera koji su odustali od parkiranja autobusa pred svojim golom i „policijskim časom“ u napadu. Bolje je bilo, ali za bilo kakve evropske ambicije oba kluba isuviše tanko.