photo: Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Košarkaši Srbije doživeli su još jedno bolno prizemljenje, bilo ih je još u ovoj „eri“ FIBA prozora i kvalifikacija, ali je poraz od Belgije u Nišu možda i najjači alarm za uzbunu. Neuspeh proiv Italijana koji je koštao neodlazak na Olimpijske igre bio je baš bolan, ali Belgija nije Italija u košarkaškom smislu, i odlazak na Mondobasket 2023. sada izgleda samo kao skup lepih želja.

I ono najvažnije: ni Srbija u košarci nije ono što je bila, što je i dalje po predstavama ovdašnjeg košarkaškog plebsa, i sve je dalje od tog vrha. Situacija je katastrofalna, sa tendencijom blagog pogoršanja- što bi rekao jedan satiričar.

Izgubiti od selekcije Belgije, na svom parketu, u utakmici velikog uloga i takmičarskog značaja, bio bi neuspeh za bilo koju selekciju Srbije, ma i bez 15 najboljih igrača, „F“ sastav, da ga tako nazovemo jer su ekipu iz Niša neki nazivali „C“ selekcijom.

Dakle, kao alibi ne može se pominjati individualni kvalitet, roster iz Niša daleko je iznad rivala iz Belgije, niti pojedinačno iskustvo, jer barem pola sastava koji je Pešić imao na raspolaganju za Rigu i Niš „puca“ od bitnih i teških utakmica. Olakšavajuće okolnosti nisu ni umor, niti „predug“ odmor, jer su neki igrači na kratke pripreme došli bukvalno sa „plejofova“ u svojim ligama, a drugi po mesec dva ili više nisu odigrali takmičarsku utakmicu.

Najkraće, olakšavajućih okolnosti za poraz od Belgije nema, a za način kako je utakmica izgubljena nema još više.

Mora se baš mnogo toga uraditi na svoju štetu da bi se ispustila razlika od plus 11 na nešto manje od sedam minuta do kraja, ili plus 10 na pet minuta do sirene (71:61). I od tada do kraja daš samo dva slobodna bacanja, čak četiri puta promašiš šut za tri, izgubiš tri lopte i jednom neuspelo pokušaš za dva poena.

Nije to bila skrivena kamera, biloje i dovoljno svetlo u „Čairu“ da se sve dobro videlo. Za to vreme odbrane nema, polaže od Belgijanaca ko god hoće i kako hoće, a bogami pogađa i za tri. Jedan pešićev tajm-aut ništa tu nije promenio.

Pomalo je suvišno reći da bi ozbiljna juniorska ekipa u tim okolnostima igrala sa više prodora, na iznuđivanje faula, sa dosta slobodnih bacanja. Srbija je uspela da odigra tako da su Belgijanci za poslednjih pet minuta napravili samo jedan „mali“ faul, što je u iole neizvesnim utakmicama verovatno podatak za Ginisa.

Ponovo je u Čairu nestalo svetla, ali sada samo u glavama košarkaša Srbije, za takvu „neviđenu“ završnicu gotovo da nema racionalnog objašnjenja. Pa ni u izjavi selektora Pešića.

„Olako smo donosili ne najbolje odluke, oni su napravili 9:0 pa 14:0 i ušli smo u neke greške iz prevelike želje da što pre završimo utakmicu, i u napadu smo donosili loše odluke. Oni su nas napali u pikenrolu, dali su jeftine poene koji su ih vratili u igru i doneli im samopouzdanje.

Prebrzo smo hteli da završimo, možda je trebalo da uzmem više odgovornosti i da ja pozovem neki napad, da ja potražim od igrača da igraju nešto drugo, ali to je to, šta da radimo“, rekao je Pešić i izazvao ne malo čuđenje.

Jer ispostavlja se evo već godinama da najveći problem košarkaške reprezentacije Srbije nije čak ni izostajanje velikog broja najboljih igrača sa skoro svih kvalifikacionih utakmica, jer opet „na lageru“ imamo više dovoljno kvalitetnih od svih selekcija koje su nas „šokirale“.

Već je u pitanju sistemski „bag“: u Srbiji se radi i pristupa na isti način kao u vremena kad nismo igrali nikakve kvalifikacije, kad smo se sa zasluženim direktnim plasmanima po mesec, mesec i po pripremali za velika takmičenja u uglavnom punom sastavu, i bili dominantni i „evropska noćna mora“.

Sada igramo kvalifikacije za sve, tri-četiri puta godišnje, uvek u šarenom i različitom sastavu, i uvek kukamo kako smo neuigrani, desetkovani, umorni.

Pešić je dokazani „doktor“ košarke, ali je evidentno da se i on kao i celo okruženje u Savezu, sporo adaptira na novu realnost. Nikad nećemo biti „uigrani“ kao Belgija, Austrija, Holandija, možda Švedska, niti tome u kvalifikacijama treba da težimo. Zadatak je kratkoročan, treba sklopiti takmičarski kompatibilnu ekipu koja će odigrati dve utakmice u punom ritmu, što bi moralo da bude dovoljno za pobede protiv rivala ipak drastično nižeg rejtinga.

Što znači, imati na svim pozicijama makar jednog igrača koji je u punom kapacitetu, fizički i u takmičarskoj formi, a ne pokušavati eksperimente kao u Rigi i Nišu pa igrati bez klasičnog plejmejkera, dva „ohlađena“ centra i doživeti onako burlesknu završnicu i u odbrani i u napadu.

Mondobasket 2023. je sada gotovo nemoguća misija, mada ne treba odustajati jer se u ovim FIBA prozorima „čuda“ i prečesto dešavaju, i to je očigledno i definitivno ključni razlog što su izmišljeni, kvalitet košarke sigurno nije.

Možda ovo bude i način da se balon euforije posle vesti da će Nikola Jokić igrati na Eurobasketu u septembru izduva na normalan pritisak, jer kako reče Pešić, nikog više nećemo pobediti zato što smo Srbija, niti će nam niko izaći na meč spuštenog garda.

Rasplet za osam meseci
Od ovog SP FIBA više ne daje „specijalne pozivnice“, pa su kvalifikacije jedini put do turnira. Reprezentacija Srbije sa svih šest pobeda u preostalim utakmicama sigurno ide na Mundobasket. U svakom drugom slučaju šanse su male, ali postoje i zavise od raspleta u drugim mečevima.
Grupa I

Grčka 3-1

Letonija 3-1

Turska 2-2

Belgija 2-2

Srbija 1-3

V. Britanija 1-3
Raspored mečeva

8. 2022. Srbija – Grčka

8. 2022. Turska – Srbija

10. 2022. V. Britanija – Srbija

10. 2022. Srbija – Turska

2. 2023. Grčka – Srbija

2. 2023. Srbija – V. Britanija