Vladimir Ivić: Mora da se zna gazda

Legendarnom kapitenu domaćina Saši Iliću to će biti 791. utakmica za „parni valjak“, čime će izjednačiti 32 godine star rekord svog idola Momčila Vukotića, dok će njegovom bivšem saigraču iz Partizana i velikom prijatelju Vladimiru Iviću to biti prvi put da, kao trener, predvodi ekipu sa „Tumbe“ u duelu s našim vicešampionom.

Samo sedam meseci pošto je sa mesta šefa stručnog štaba druge ekipe PAOK-a uskočio u kožu glavnokomandujućeg prvog tima kluba za koji je nastupao četiri sezone, ili samo dve godine manje nego za Partizan, nekadašnji vezista dovodi u Beograd učesnika Lige Evrope i jednog od kandidata za titulu prvaka u Grčkoj. Da se i publici u otadžbini predstavi u novoj profesionalnoj ulozi.

– Prelazak u trenerske vode bio je prirodan sled događaja. Hteo sam da ostanem u fudbalu, a kako me uopšte nisu zanimali menadžerski i funkcionerski posao, prirodno je bilo da stanem s druge strane aut linije, gde sam sebe video još pred kraj igračke karijere, kada je došlo vreme da razmišljam šta ću dalje u životu. Na moju sreću brzo sam dobio priliku da pokažem i(li) proverim šta sam to naučio o fudbalu, tokom aktivnog bavljenja njime i sticanja potrebnih licenci. Prvo dve i po godine kao šef drugog tima, a poslednjih meseci kao najodgovorniji za rezultate i igru prve postave – počinje priču za Danas tridesetdevetogodišnji Zrenjaninac, fudbalski stasao u Proleteru, a evropski afirmisan u Borusiji iz Menhengladbaha, AEK-u i Arisu.

# Kojoj kategoriji trenera pripadate? Da li ste od onih što su na krutoj distanci prema igračima ili ste ortak s njima? Šta vam je u prvom planu – taktika, fizička ili psihička priprema ekipe?

– Ne može se biti ortak s igračima, barem ja ne pokušavam da im budem drugar. Mora da postoji jasna linija razdvajanja. Nastojim, međutim, i da ne izigravam babarogu. Autoritet se ne gradi na silu i uz galamu. Trudim se da nađem neki balans, odnosno zatežem i popuštam koliko je to potrebno. Pitali ste me i čime se najviše bavim u pripremi ekipe. Nisam rob taktike, ali joj posvećujem veliku pažnju. Fizičkoj i psihološkoj spremnosti, takođe. Sve tri komponente su bitne, a prava je veština nađi meru u njihovom „doziranju“.

# Da li se kao većina vaših kolega klanjate njegovom visočanstvu rezultatu? Ili vam je stalo i da vam vaši izabranici lepo igraju?

– Rezultat je najvažnija stvar u profesionalnom fudbalu. Posebno u ambicioznim sredinama, kakva je PAOK. Svi živimo za njega i od njega. Nastojim, ipak, da u toj stalnoj i surovoj borbi za bodove napravim igru koja će biti lepa za gledanje.

# Spadate li u robove svoje omiljene formacije ili je prilagođavate raspoloživom igračkom kadru?

– Volim kada mogu da izguram svoju fudbalsku ideju, ali ne namećem je baš po svaku cenu. Pri čemu nije isto kada naslediš tim, kao ja kada sam ovog proleća prešao u seniorski pogon, ili kada u saradnji sa sportskim direktorom od početka učestvuješ u selektiranju igrača. U ovom, drugom slučaju gledaš da izabereš momke za koje ceniš da mogu da isprate tvoje taktičke i formacijske zamisli.

# U prvenstvu zauzimate sedmo mesto posle četiri kola. Da li su dve pobede i dva remija po meri klupskih ambicija?

– Prvo, prvenstvo smo počeli s tri boda minusa, na ime kazne iz prošle sezone, kada smo odbili da igramo revanš Kupa sa Olimpijakosom. Drugo, dve pobede u četiri meča nisu po meri naših mogućnosti i ambicija. Bili smo bolji i konkretniji i protiv Verije i protiv Ksantija, ali šta nam to vredi kada nam je u prvom remiju poništen čist gol, a u drugom nismo iskoristili tuce odličnih šansi. Uz svo dužno poštovanje protivnicima to su bile utakmice koje je PAOK trebalo da dobije. U nastavku prvenstva možemo i moramo biti na višem nivou.

# Zato dobro gurate na međunarodnoj sceni. Da li vam je dato u obavezu da proleće dočekate u Evropi?

– Naši navijači, gazda i ljudi koji vode klub žude za trofejima. Godinama im se nismo radovali, iako PAOK spada u jedan od najorganizovanijih klubova u zemlji, ako nije i lider na tom planu. Oni i mi na terenu i pored njega imamo iste želje i zato ćemo dati sve od sebe da ispunimo zajedničke ambicije. U Ligi Evrope nam, kao što rekoste, dobro ide, pa s jednom pobedom i remijem delimo prvo mesto sa Fiorentinom, koja takođe ima četiri boda. Verujemo da možemo završiti na jednoj od dve pozicije u grupi sa Italijanima, Slovanom i Karabagom, odnosno otići u drugu fazu takmičenja. Dosta očekujemo i od prvenstva i Kupa, a za borbu na sva tri fronta biće važno da što više izvučemo u prvih 22 dana posle aktuelne pauze, jer ćemo za to kratko vreme odigrati čak sedam mečeva.

# Da li je jednostavnije raditi u klubu u kojem se zna ko je gazda, kao što je to slučaj sa PAOK-om? Iz te perspektive, mislite li da je privatizacija rešenje za silne probleme u srpskom fudbalu?

– Mnogo je bolje kada se zna ko je vlasnik kluba, čije su pare, u šta se ulažu i ko vodi koji posao. Moj PAOK je idealan primer zdravog i profesionalnog ustrojstva jednog kluba. I lep primer za privatizaciju u srpskom fudbalu. Što pre dođe do nje to bolje. Ona je jedino rešenje za njegovo ozdravljenje. 

Klubovi u Grčkoj daleko ispred srpskih

# Srpsko prvenstvo zove se Super liga i broji 16 klubova kao i grčko. Da li tu prestaje sva sličnost? Da li su uopšte uporedivi njihovi kvaliteti?

– Nije mi drago što to kažem, jer svuda ističem gde sam potekao, ali klupski fudbal u Grčkoj je daleko ispred srpskog. Greše oni koji misle da je kompletan kvalitet skoncentrisan u Olimpijakosu i Panatinaikosu. Da je tako ne bi se desilo da naš tadašnji prvak Partizan pre dve sezone glatko izgubi od, u Srbiji malo poznatog, Asterasa. Ovdašnji timovi iz sredine tabele mogli bi bez problema da se bore za titulu u mojoj domovini, odakle igrači sve mlađi odlaze u inostranstvo, a oni što ostaju, sa strancima (uglavnom) prosečnih mogućnosti, ne uspevaju da popune tu „rupu“. Nije slučajno što Srbija nema nijednog predstavnika u bilo kom UEFA takmičenju ove jeseni, mada je mom Partizanu najčešće polazilo za rukom da uđe u grupnu fazu Lige Evrope ili Lige šampiona.