Vladimir Ivić: Sad jurimo evropski rekord

Vladimira Ivića je dobro krenulo, pa već ima trofeja više nego staža u poslu započetom u mlađim kategorijama PAOK-a, samo nekoliko meseci pošto je bivši vezista Proletera iz Zrenjanina, Partizana, Borusije iz Menhengladbaha, AEK-a i Arisa skinuo dres istog grčkog kluba. Pre dva proleća vodio je PAOK do pobedničkog pehara u nacionalnom Kupu, a ovog aprila sa Makabijem iz Tel Aviva u velikom stilu uzeo titulu u prvenstvu Izraela, pošto je u međuvremenu sa istim timom osvojio tamošnji Liga kup.

– Treneri žive od rezultata, ali čak ni brojne pobede, visoki plasmani i trofeji nisu garancija opstanka u nekoj sredini. Malo li je primera gde su im „letele glave“ posle prve krize, čak i nakon velikih uspeha. Ne kaže se bez razloga da su naši koferi uvek do pola puni, jer nikada se ne zna kada će vam reći da sutra ne morate da dođete na posao. Uvek smo prvi na udaru, ostalo su nijanse – da li radite u maloj ili ultra ambicioznoj sredini, je li vam zadatak da izborite opstanak, budete uvek u zlatnoj sredini, pri vrhu ili grabite titule. Nisu baš česti slučajevi gde se šefovima stručnih štabova ostavi dovoljno vremena i prostora da uporedo s jurnjavom za bodovima kreiraju igru po svom ukusu i prave igrače, bez stalne pretnje otkazom nad glavama. Ja sam od onih što imaju šta da odgovore kada ih pitaju „Sve je to lepo, ali šta si osvojio?“, ali sa svešću da ništa ne traje večno – počinje priču za Danas 42-godišnji srpski stručnjak sa klupe „izraelskog ponosa“.

* Šta je bilo teže, uzeti s PAOK-om prvi pobednički pehar u nekom takmičenju posle 15 godina ili sa Makabijem prekinuti trogodišnju šampionsku dominaciju Hapoel Ber Ševe?

– Ni prva ni druga“misija“ nisu bile lake, ali ona u Grčkoj je bila teža. Svako ko je iole upućen u tamošnji fudbal zna da se u njemu sve vrti oko čuvene atinske trojke Olimpijakos, Panatinaikos, AEK. Solunski PAOK ih prati koliko može ili koliko mu je dopušteno, ali često izvisi u toj borbi. Pomenuti Kup bio je tek peti po redu u klupskoj istoriji, a na nedavno osvojenu titulu čekalo se čitavih 34 godina. To im daje posebnu vrednost. Na drugoj strani, Makabi iz Tel Aviva je najpopularniji, najveći i najtrofejniji klub u Izraelu. Pa opet, tri sezone mu je izmicala šampionska kruna, a ove, zbog kršenja finansijskog fer-pleja i zabrane transfera igrača, nije smeo da se „otvori“ u prelaznim rokovima. Međutim, našli smo način da budemo bolji od konkurencije. Postali smo šampioni, ali želimo ostati neporaženi do kraja prvenstva. U svim ligama našeg kontinenta samo još PAOK nije izgubio utakmicu, s tim što mi imamo više mečeva. Bilo bi lepo i kada bismo pored brojnih klupskih rekorda oborili i jedan evropski. Imamo priliku da ostvarimo najveću razliku ikada u odnosu na drugoplasirani tim. Takve stvari se dešavaju jednom ii nijednom u karijeri igrača i trenera, pa nam kao bonus motiv još drže fokus i koncentraciju.

* Je li apsolutna sloboda trenera u radu samo mit ili retka istina?

– Imam sreću da u sadašnjem klubu imam potpunu slobodu u radu. LJudima što su me doveli nije bilo svejedno, u početku su imali zadršku, pa i dozu sumnje u vezi mojih mladih godina i toga što dolazim iz druge zemlje, ali su mi dali odrešene ruke. I imali razumevanje za moje fudbalske aspekte i izbore, ispoštovali su me u svim meni bitnim stvarima. U takvim uslovima je relaksiranije raditi. Na žalost, ima dosta kontra priča. Previše je predsednika klubova koji misle da znaju fudbal, a nemaju predstavu o tome koliko u stvari ne znaju. I ne možeš im objasniti da greše. I to se onda reflektuje na teren.

* Niste imali priliku da šefujete gomili superstarova, ali šta mislite koga je lakše trenirati – tim sastavljen od onih što „jedu loptu“ ili „rudara“?

– Jednoobraznost je loše rešenje. Generalno. Konkretno u fudbalu je idealan miks talentovanih tehničara, sposobnih da preuzmu odgovornost u prelomnom momentu i možda jednim potezom reše utakmicu, i radnika koji će da „preoru“ teren i obave taktička zaduženja. Važno je da svako zna gde mu je mesto i zašto nešto radi.

* Da imate odrešene ruke kojeg biste srpskog fudbalera sutra doveli u Tel Aviv?

– Aleksandra Prijovića, pod broj jedan. Jer je sjajan fudbaler i odličan momak. Malo njih je verovalo u njega kada sam ga doveo iz Poljske, pogotovo što je u PAOK stigao ne baš najbolje fizički spreman. Zato sam ga prvo uvodio sa klupe, pa mu postepeno povećavao minutažu. Svaki put mi je to „vraćao“ šansama i golovima. Takav kvalitet i karakter morali su da budu naplaćeni. Zato je baš on najbolji stranac u istoriji solunskog kluba, njegovi golovi jedan od ključnih faktora osvajanja titule, iako je zimus otišao iz Evrope. PAOK nikada nije toliko zaradio prodajom jednog igrača kao što je od njegovog transfera u Al Itihad. Da mogu odmah bi doveo i Dušana Tadića. Mislim da nije potrebno posebno obrazloženje, samo bih rekao da nije od ove sezone jedan od najboljih fudbalera Evrope. To je bio i u Sautemptonu, to je već godinama u našoj reprezentaciji.

* Čime se rukovodite u vođenju ekipe – principima ili ponudom?

– Mislim da je teško doći do uspeha bez principa. Ali, mora se biti i fleksibilan, znati prilagoditi onome čime raspolažeš. Šta ti vredi da forsiraš napadački stil ako nemaš igrače za to ili insistirati na defanzivi ako ljudi ne mogu to da isprate. Još ako nisi učestvovao u selektiranju ekipe… Trener mora brzo da sagleda situaciju i donese zaključak koji model je najprihvatljiviji. Bolje rečeno, najrealniji u cilju izvlačenja maksimuma od postojećeg kadra.

* Čvrsta ruka i distanca ili ležerniji sistem i bliskost sa igračima? Koji koncept bolje prolazi? Iz perspektive nekoga ko je bio s obe strane „nišana“.

– Nisam pristalica ležernog sistema i bliskosti na relaciji igrači – trener. Imam veliko poštovanje za svakoga od njih i očekujem isto uvažavanje za moj rad i ličnost. Olakšavajuća okolnost u tom odnosu je to što sam i ja nosio kopačke, pa umem da „osetim“ svlačionicu. U stanju sam da prepoznam i najsitnije promene vibracija u njihovom ponašanju. Znam kako razmišljaju i pre nego što otvore usta da kažu nešto. To mi pojednostavljuje donošenje odluka.

* Mogu li da vas izlude sudijske greške ili ih prihvatate mirno, kao deo posla?

– Polazim od toga da su i oni samo ljudi, skloni greškama kao i svako od nas na terenu i oko njega. Zato reagujem samo na one kardinalne i svima očigledne. Ako lome utakmicu ili, još gore, odluče pobednika ponesu me impulsi… Ali, ni tada ne pređem granicu. Nikada nisam ulazio u žustre i nepristojne polemike ili bio isteran sa utakmice. Ni kao igrač nisam bio konfliktan, mislim da sam skrivio smo dva ili tri crvena kartona dok sam bio s one strane aut linije.

* Pod kakvim uslovima biste pristali da se vratite u naš fudbal? Kakva bi to ponuda morala da bude, pa da jednog dana pristanete da budete trener Partizana ili selektor Srbije?

– Nisam dugo u srpskom fudbalu, pa nemam dovoljno informacija iz prve ruke, a ni vremena da ih skupljam. Osim što pratim ono što radi moj Partizan, jedini klub na svetu o kojem ću uvek razmišljati i pričati s emocijama. Posao, međutim, traži trezvenost, a mene moj drži „preko“. Ne znam gde me sve život može odvesti, ali kao što rekoh – inostranstvo je moj trenutni prioritet.

* Da li ste uzeli „procenat“ od Prijovićevog transfera u Saudijsku Arabiju?

– Nadam se da će me se gazda PAOK-a setiti kada bude raspoređivao te milione (smeh). Šalim se, naravno. Ne bavim se takvim stvarima. Dovoljna satisfakcija mi je to što je Aleksandar napravio tako velike stvari sa PAOK i svoju karijeru.

Da mi je bilo menadžera

* Ima li nešto za čim žalite iz vremena igračke karijere?

– Da mogu, promenio bih samo jednu stvar. Kako se kaže, da mi je ove pameti i iskustva u onim godinama, uzeo bih sebi menadžera posle prvih nekoliko od šest godina provedenih u Partizanu. Možda bi moja igračka karijera bila drugačija da ju je neko takav vodio.

Navijam za finale Klop – Tadić

* Koga biste voleli da gledate u finalu Lige šampiona?

– Nemam dilemu, Liverpul i Ajaks! Poštujem Barselonu, ali voleo bih da vidim engleski klub u Madridu, zbog njegovog fudbala, nesrećno izgubljenog finala prošle Lige šampiona, zbog svega što jeste i što je u svom poslu uradio njegov trener Jirgen Klop. Na drugoj strani, holandski tim ga zaslužuje svojim hrabrim stavom i lepom igrom, čemu posebnu draž daju fenomenalne Tadićeve partije, Bilo bi sjajno kada bi još jedan naš igrač uzeo evropsku titulu.

Sačuvajte Sašu Ilića

* Možete li da zamislite Partizan bez Saše Ilića?

– Ne mogu, kao ni svaki drugi partizanovac. On je više od majstora fudbala i vlasnika silnih klupskih rekordera. On je simbol Partizana i kao takvog bi ga trebalo čuvati i iskoristiti, u najboljem mogućem smislu tih reči. Ne znam kakve planove imaju on i uprava za dan kada Saša bude rekao dosta i otišao u igračku penziju, ali ne vidim ništa prirodnije od njegovog ostanka u Humskoj 1.