Vladimir Micov završio odličnu košarkašku karijeru

Tokom odlične igračke karijere, Micov je osvojio 16 pehara; bio je šampion Italije, Rusije, Srbije, Crne Gore, a sa CSKA i osvajač VTB lige.

U dresu Galatasaraja osvojio je i Evrokup i jedino mu je nedostajao pehar Evrolige.

„Proteklu 21 godinu, imao sam privilegiju da moj posao bude igra, da pobeđujem, da gubim, da učim, da posle poraza pomeram limite i obaram sopstvene rekorde. Svaki put bilo je čast, privilegija i zadovoljstvo izaći na teren i samo igrati košarku. Imao sam sreću da radim rame uz rame sa nekim od najboljih trenera i igrača koje poznajem. Nakon dve decenije, dvanaest klubova, osam gradova i sedam država, iz igre izlazim ispunjen i zadovoljan. Ni za čim ne žalim. Ovom poslednjom sezonom, zatvorio sam krug. Hvala svima koji su na bilo koji način u bilo kom trenutku bili uz mene“, podvukao je Micov.

Ponikao je u ekipi Beopetrola, da bi leta 2002. godine potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom. Nije odigrao nijedan zvanični meč za crveno-bele, pa se preselio u OKK Beograd, a potom nastupao i za Lavove.

Prešao je potom u Budućnost, sa kojom je potpisao četvorogodišnji ugovor. Na tri meseca je bio na pozajmici u Partizanu i za to kratko vreme osvojio je prvenstvo Srbije.

Prvi mandat u plavom dresu okončao je sa jednom titulom i tri osvojena Kupa Crne Gore.

Kratko vreme proveo je u Peristeriju; prešao je zatim u današnju Baskoniju, a iz Vitorije se preselio u italijanski Kantu u kojem je beležio možda i najbolje partije u karijeri.

Iskorak je napravio leta 2012. godine, kada je prihvatio ponudu moskovskog CSKA sa kojim već u prvoj sezoni osvaja rusko prvenstvo i VTB ligu. Produžio je saradnju na još jednu godinu i ponovo osvojio regionalno takmičenje.

Nakon toga tri godine je proveo u Galatasaraju sa kojim se domogao pehara Evrokupa (2016). Iste sezone bio je uvršten i u idealnu petorku drugog najkvalitetnijeg košarkaškog takmičenja na Starom kontinentu.

Četiri sezone je, kasnije, proveo u Milanu, u kojem je doživeo potpunu afirmaciju. Postao je i kapiten ekipe, osvojio je prvenstvo i Kup Italije, a 2021. godine vratio je Armani na Fajnal-for Evrolige, posle 29 godina posta.

Poslednju sezonu proveo je u Budućnosti, a posle duple krune odlučio je da se igrački penzioniše.

Sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije uzeo je bronzu na Evropskom prvenstvu u Rusiji pre 17 godina, a još 2001. godine je sa kadetskom uzeo evropsko zlato u Letoniji.