„Vojvotkinja“ nije samo delo laboratorije

Jer, ne dešava se svaki dan da cela država završi na optuženičkoj klupi, odnosno u isti koš budu stavljeni i grešnici i „čisti“ atletičari, plivači, skijaši, košarkaši, fudbaleri, gimnastičari… pa im, tek, reklo bi se, „dil“ presudom Suda za sportsku arbitražu u Lozani, bude dozvoljeno da budu akteri dolazećih OI, SP I EP, tako što će moći da nastupaju kao neutralni takmičari, bez isticanja nacionalne himne i zastave, u opremi na kojoj natpis Rusija neće biti istaknut.

Za docenta doktora Nenada Dikića, koordinatora doping kontrole i edukacije i predsednika Odbora za doping kontrolu u Antidoping agenciji Srbije, nema dileme oko toga da je Rusija morala biti kažnjena, pre svega za ono što je (u)činila svojim ljudima, a onda i zbog stavljanja u neravnopravan položaj njihove konkurencije na nekim prošlim Olimpijskim igrama, šampionatima sveta, prvenstvima Evrope…

– Rusi su apsolutno krivi i zaslužili su da budu kažnjeni, a s druge strane drago mi je što će njihovim sportistima biti ipak dozvoljeno da se bore za medalje i titule, jer se mnoštvo njih časno, fer i pošteno bavi sportom, ulažući mnogo truda i vremena da budu što bolji u svom domenu, a neki od njih nemaju finansijsku potporu države ni priliku da naplate svoj talenat i veštine. Krivo mi je što politička kamarila neće platiti ceh kakav bi trebalo, jer šta znači zabrana prisustva na velikim takmičenjima Vladimiru Putinu, ako će, na primer, državnici Japana iskoristiti pravo suverena da ga pozovu u goste tokom Igara u Tokiju – kaže za Danas Dikić, u Srbiji označen kao branilac američke pozicije i interesa u ovom slučaju, a u svetu etiketiran kao neko ko staje u zaštitu ruskih sportista.

– Zaboravlja se da su Pandorinu kutiju otvorili ruska atletičarka Julija Stepanov i njen suprug Vitalij. Ona se uplašila za svoje zdravlje, dok je on kao zaposlen u nacionalnoj antidoping agenciji imao odgovarajuće informacije o sistemskom i dobro razrađenom korišćenju nedozvoljenih supstanci. Zahvaljujući njima su izrečene prve sportske sankcije Rusiji: od novembra 2015. godine suspendovani su Ruska atletska federacija, njena antidoping agencija i antidoping laboratorija… a ruski sportisti nisu imali pravo da se takmiče u punom kapacitetu na Olimpijskim igrama u Riju 2016. i Pjončangu 2018. Zbog toga je ovaj par dobijao brojne pretnje smrću a njihove porodice doživljavale razna proganjanja, pa su u nekom trenutku izbegli u SAD, gde ona uživa status zaštićenog svedoka- priča za Danas Dikić.

On dodaje da isti status ima i bivši direktor državne laboratorije u Moskvi, Grigorij Rodčenkov, mastermajnd dopingovanja poslednjih 25 godina.

„Zloupotrebivši svoje znanje i poziciju smislio je koktel od tri anaboličke supstance, zvani Vojvotkinja, napravljen tako da nije mogao da se otkrije regularnim testovima. Brojni sportisti su bili njegove žrtve, u bukvalnom smislu te reči, jer je pojedine, bez njihovog znanja i odobrenja, koristio za svoje eksperimente. Kao strašni doktor Mengele za vreme Drugog svetskog rata, birao je po pet najboljih sportista u svakoj disciplini i njih dopingovao sa ciljem da ostvare rezultat za medalju, čak je sa svojim bliskim saradnikom dr Portugaolovim delio sportiste i kladio se čiji će biti bolji, kao da su konji. Sklonio se kod Amerikanaca tek kada je razotkriven, a lična bezbednost u Rusiji mu postala ugrožena. Smeta mi što su Amerikanci napravili, Oskarom nagrađen, film o njemu, a Holivud jednog takvog zločinca protiv sporta i zdravlja ljudi preobratio u hvaljenog uzbunjivača“, prilično je oštar Dikić.

On podseća da je zbog njega naša skakačica udalj Biljana Topić ostala bez svetske bronze i nacionalne penzije, jer je od nje bila „duža“ devojka koja je u to vreme koristila Vojvotkinju.

„Ponavljam da laboratorija nije mogla biti samostalna u tome, može li šef PCR labaratorije u Srbiji raditi na svoju ruku? Naravno, da to nije moguće! Treba li da ostanu nekažnjeni država i njeni naučnici koji su se bavili tako strašnim stvarima? Moj odgovor je NE“, jasan je Nenad Dikić.

Čak i oni koji se daju ubediti da je Rusija stvarno isprljala ruke na najvišem nivou potežu kontraargumente tipa konstatacije „Dopinguju se širom sveta, a samo jedna država strada zbog toga“, pitaju se „Hoće li sutra na isti način po prstima dobiti i druge (vele) sile, Amerika na primer?“ ili podsećaju „Američki košarkaši nisu hteli da učestvuju na OI 1992, dok nisu bili oslobođeni doping testova, eto dokaza da su nešto muljali sa tadašnjim NBA igračima“.

– Da li Amerikanci praštaju svojim dopingovanim sportistima? Ne! Možete li da zamislite da Srbija kazni Novaka Đokovića, ako bi otkrila da radi što se ne sme? E, pa Amerika je to uradila sa idolima svoje nacije – biciklistom Lensom Armstrongom i atletičarkom Merion Džons. Strogo sankcionišu čak i roditelje maloletne dece, ako utvrde da su znali za dopingovanje njihovih klinaca. Čak su ne tako davno toliko kriminalizovali doping da je Senat dozvolio FBI da „lovi“ prestupnike po celom svetu. Konačno, lično sam učestvovao u testiranju njihovih košarkaša na Igrama u Londonu i, recimo, posle finala Igara u Riju – zaključuje Dikić.

Paspalj: Sportisti su jedine žrtve

Žarko Paspalj, naš, evropski i svetski priznat i poznat košarkaš prati sve u vezi Rusije i grandiozne doping afere čiji je ona glavni „junak“.

– Kao neko ko nije iz te priče, ne baratam validnim ili kompletnim informacijama, pa mi je nemoguće zauzeti decidiran stav o stepenu krivice Rusije, odnosno načinu umešanosti politike u ovaj konkretan slučaj. Više sudim na osnovu rekla-kazala priča, sa svešću da svako navlači istinu na svoju stranu. Međutim, iz životnog i profesionalnog iskustva znam da su politika i sport i te kako isprepletani, što je veći nivo to sve više. Poznato mi je i da je doping postao jedno opšte mesto, u toj meri da ljudi često sumnjaju u ispravnost osvojenih medalja i postavljenih rekorda. Zato ću se držati nekog ličnog osećaja za sportsku pravdu, jer nije mi jasno zašto zbog dve, pet, deset ili XY dopingovanih osoba treba da trpe hiljade poštenih i vrednih sportista – kaže za Danas Paspalj, koji je devedesetih godina i lično stradao zbog tuđih grehova.

– Ta odluka o opštim sankcijama tadašnjoj Jugoslaviji izbila je iz džepa mojim saigračima i meni sigurno pet, šest medalja sa velikih takmičenja. Nikada neću zaboraviti taj gorak osećaj nepravde, kada ti neko, ni krivom ni dužnom uskrati da vrhunskim sportskim dostignućima naplatiš godine i godine rada i odricanja. Još, da sve bude tragikomičnije, dozvoli nastupe u individualnim sportovima i to bez državnih obeležja, što sam i tada smatrao čistim kretenizmom  – izvlači Paspalj iz sećanja vreme kada su ovdašnji sportisti bili žrtve.