Volim Zvezdu više nego hleba da jedem, ali ne volim one koji je vode

Kralj driblinga, nepredvidivi paker, maštoviti šuter i neprevaziđeni zabavljač publike nije voleo taktičke stege, prkosio je autoritetima i plaćao visoku cenu neobuzdanoj naravi, ali je i takav – autentičan u ljubavi prema sportu, lepim ženama, provodu i novcu, ovisan o slavi i divljenju narodnih masa – ušao u anale sa sedam osvojenih titula i pet nacionalnih Kupova u dresu Crvene zvezde, duplom krunom na trenerskoj klupi crveno-belih, 41. nastupom i šest golova za selekciju stare Jugoslavije, s kojom je bio olimpijski šampion, drugi u Evropi i četvrti na svetu.

– Dosta toga dobrog, manje dobrog i lošeg sam napravio u igračkoj i trenerskoj karijeri. Biografi, hroničari i statističari bi možda izabrali druge stvari, ali ja sam najponosniji na tri priznanja. Na mesto u idealnom timu na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962, naslov „Pele zaboravljen pored Šekularca“ u prestižnom Frans fudbalu i novinsku ocenu 11 na skali od 1 do 10 za jedan meč na Mondijalu – počinje priču za naš list druga Zvezdina zvezda.

Mogli ste i više od toga da nije bilo čuvenog napada na sudiju Tumbasa. Da vam je tada bilo ove pameti, da li biste napravili takvu glupost?

– Mladost ludost. Temperamentan, brz, trenutan, osetljiv na nepravdu i poraze, pesnicom sam odreagovao na jednu sudijsku odluku i provokaciju. I uskratio sebe za još veću i dužu karijeru. Nikada nisam bio više stari Šekularac posle 18 meseci u vojsci. Hteo sam da na koristan način prekratim suspenziju, a stradalo mi je zdravlje. Trebalo je drugima pokazati da su pravila ista za sve, pa su me terali da radim i što moram i što nije trebalo. Ko zna gde bi mi bio kraj da nisam prošao tu muku. Ili da sam tada imao današnje lopte, kopačke, ovakve terene, sredstva za oporavak…. Ni onda mi niko nije smeo na „crtu“, a tek sada bih „lomio kičmu“ čuvarima. I dizao masu na noge. Nemoguće je porediti velikane, jer svako vreme ima svoje heroje. Nekada su to bili Pele i Maradona, danas je to genijalni Mesi, ali ko zna taj zna. I ima prođu u svakom vremenu.

Buran karakter koštao vas je i titule evropskog i svetskog šampiona sa Zvezdom. Je l’ vam žao što su drugi pokupili „kajmak“ s ekipom koju ste vi napravili i uigrali?

– Ispao sam naivan i glup kada sam poslušao tadašnjeg predsednika Džajića i dozvolio igračima da u Keln povedu supruge i devojke. Shvatio sam to gostovanje kao izlet, da bih kada su stvari krenule po zlu u tom čuvenom revanšu polufinala Kupa UEFA, bes iskalio na nedužnom redaru. Zaradio osam mečeva pauze i ostavio sebe bez trenerskog posla u voljenom klubu. Petrović je nastavio tamo gde sam stao, s već uigranim timom i dva nova asa Mihajlovićem i Jugovićem osvojio titulu evropskog i svetskog prvaka. I ušao u istoriju. Nažalost, ni tada ni sada niko ne pominje zasluge javnosti manje poznatih ljudi za uspeh koji verovatno niko nikada s ovih prostora neće ponoviti. Moja ideja o skupljanju najvećih talenata s prostora Jugoslavije pod isti krov nikada ne bi zaživela da nije bilo Slepčevića, Begovića i Petrovića, sposobne i uticajne gospode iz uprave koja nam je ispunjavala želje. I mog prethodnika Stankovića. Njima zvezdaši treba da se klanjaju. Kao što Savićević i Stojković nikada ne zaboravljaju šta je Šeki učinio za njih. Obojica su bili majstori, ali dva sveta različita. Piksi uglađen i velika radilica, a Dejo raspojasan i lenj. Nisu se „mirisali“, ali sam ih malo po malo „spojio“. I dan-danas su veliki prijatelji.

Navijači su tada fudbalere slavili kao bogove, a danas ih najstrašnije vređaju, skidaju im kapitenske trake, oduzimaju dresove, šamaraju… Kapirate li vremena koja su došla?

– Ne želim, ne mogu i neću da razumem ili, ne daj bože, pravdam takve stupidarije. Mene su nosili na rukama, dolazili mi pred kuću i tražili da im držim govore u sitne sate, visili na treninzima da bi videli neki lud dribling, pas, šut ili gol više. A ove mučenike svi napadaju. Kada ih prozivaju i optužuju rođeni trener, uprava i navijači, kako da u strahu ne zaborave i to malo što znaju, čast izuzecima? Nisu oni krivi što su drugi pogrešno procenili da su za Zvezdu. Čudim se onim pametnim vođama „delija“ koje znam da ne mogu da iskontrolišu masu na Severu ili nezadovoljstvo sezonama bez titula preusmere na najodgovornije.

Razumete li današnju, po život opasnu, netrpeljivost između „delija“ i „grobara“?

– Tek to ne mogu da pojmim. Meni su neki od najvećih prijatelja bili iz Partizana. Jedan Miladinović umeo je da uzme taksi i pređe 400 kilometara samo da bismo popili kafu. „Mast“ smo vadili jedni drugima nedelju dana pre i posle derbija, „tukli“ se na terenu do poslednjeg atoma snage u jedinim duelima koji nikada nisu bili i ne mogu biti namešteni, ali smo se van njega voleli kao braća. I navijači su isto radili. U moje vreme, partizanovci i zvezdaši su zajedno dolazili na stadion. Sedeli jedni pored drugih i posle po kafanama za jednim stolom filozofirali o utakmicama. Nikome nije falila dlaka s glave.

Takvi maniri, vrednosti i običaji su nažalost zaboravljeni, baš kao i vaše zasluge za ono što je postala Zvezda. Boli li vas maćehinski odnos fudbalskog kluba kojem ste dali ceo život?

– Kažu da su stari ljudi džangrizavi i sebični, da im sve smeta. Čujem i komentare „Šeki, ko ti je kriv što si potrošio pare na provod, žene i kocku, pa sada tražiš od Zvezde?“. Da se razumemo, živim bolje od mnogih penzionera, ali nadoknada koju tražim nije milostinja nego Zvezdina dužnost. Nešto na šta su se sami obavezali i što mi duguju zbog toga što sam tri ugovora odradio za dve gramofonske ploče i jedan stan. I malih uplata penzionog osiguranja u vreme kada se dešavalo da na susret s Novim Sadom bez Šekularca dođe 4.000 ljudi, a posle dve nedelje i mog povratka iz vojske meč s istim tim protivnikom gleda 45.000 duša. Sve sam ja to zaslužio i zaradio. Poštovanje takođe. Najviše od svega me boli to što neki nebitni likovi okreću glavu ili prevrću očima kada me vide na Marakani.

Šta je ostalo od nekadašnjeg vladara planetarnog fudbala?

– Ehhh, nekada je to bio klub u kojem su igrače učili kako da drže escajg, koliko je važno da obrijani i namirisani dolaze na trening, kako se vezuje kravata, šta se (ne) sme u priči s medijima… Putnici namernici su dočekivani s dobar dan i posluženjem kao u domaćinskoj kući. U upravi sede kompleksaši, bez fudbalskog pedigrea, manira, znanja, vizije i sluha za tuđe mišljenje. Zaobilaze me i preskaču jer znam sve o njima. I ne bojim se da kažem da predsednik Džajić nema nikakvu moć, da sportski direktor Stojadinović kupuje strance iz domaće lige za 500.000 evra samo zato što nam je dao dva gola, a nema para za platu šišačima trave, da se trener Stojanović ništa nije pitao u prelaznom roku, da je bivši član uprave Stefanović potrošio benzina da obiđe zemaljsku kuglu… Volim Zvezdu više nego hleba da jedem, ali ne volim ove koji je vode. I ličnu nesposobnost kriju iza napada na predsednika FSS. Šta je Karadžić uradio za srpski fudbal, a šta su oni?!

Ima li joj spasa? Možda je privatizacija spasonosno rešenje?

– Ma hajde molim vas, ko će da kupi Zvezdu? Baš bih voleo da vidim tu budalu koja će da pokrije 50 miliona evra duga, a njega sigurno nisu napravile čistačice. Nemamo ništa od sećanja na slavnu prošlost. Ne pomažu prazna obećanja. Toliko sam ih čuo na poslednjoj Skupštini kluba da sam morao demonstrativno da izađem iz sale. Ima tamo još pametnih i čestitih ljudi, ali ih niko ništa ne pita. Ili ih je pregazilo vreme.

Vraču, pogreši jednom

Među mnoštvom zanimljivih ljudi koje je upoznao Šeki se posebno seća jednog kolumbijskog vrača i njegovog proročanstva.

– Sve je bilo kako mi je rekao. U dan. Molim se samo Bogu da se zeznuo kada mi je prorekao smrt 2017. godine. Sve računam da ko radi taj i greši. Malo mi je te tri godine i kusur meseci fore. Još mi se živi.

Iskorišćavanje Novaka Đokovića

Velikan našeg sporta nije srećan zbog načina na koji se vlast grebe o slavu planetarno najpoznatijeg i najpriznatijeg Srbina Novaka Đokovića.

– Toliko volim i poštujem Noletov uspeh, inteligenciju, harizmu, manire i humani rad da sam zamolio direktora TK Partizan Grujića da me upozna s njim. S radošću čekam taj dan. Ali, s tugom pratim ono što mu rade. Davanje avionu njegovog imena nije način da mu se zahvalimo i odužimo. Nemojmo da ga iskorišćavamo.

Zatvorska katarza

Mnogo toga je iskusio naš sagovornik, pa i život u zatvoru.

– Opsovao sam na jednoj utakmici čoveka za kojeg nisam imao pojma da je narodni heroj. I „popio“ mesec dana u Padinskoj skeli. Nisu mogli da me spasu ni moji moćni prijatelji Krcun i Ranković. To mi je bila najteža i najveća životna lekcija.

Boginja Olja Ivanjicki

Dva puta venčani i razvedeni Dragoslav voleo je mnoge nepoznate žene i one su volele njega. Jedna je, ipak, bila slavna i cenjena koliko i on.

– Bio sam u vezi s Oljom Ivanjicki u vreme njenih studentskih dana. Kakva su to lepota i um bili. Boginja. Uživao sam da joj poziram i slušam njene razgovore s intelektualcima tog doba. Ne mogu prežaliti njen poklonjeni akt. Ukrali mi ga lopovi iz spavaće sobe.

Moj učitelj Pele

Legendarni srpski fudbaler prvo je dobio dres Pelea, a onda postao prijatelj s fudbalskim mađioničarem iz Brazila.

– Svi znaju kakav je veliki fudbaler bio Pele, a ja ga pamtim i kao sjajnog tipa i pravog gospodina. On me je naučio da uvek moram biti ljubazan prema svojim obožavaocima, raspoložen za slikanje, autograme i „čašicu razgovora“.