Vukmirović: U Mongoliji su me cenili, u Srbiji ne 

Tom prilikom, ovaj mladi trener, podelio je sa prisutnima svoja iskustva iz Mongolije, Japana i Kine. Na pitanje gde sebe najviše vidi odmah je kazao: “U Mongoliji. Mongoli vole fudbal, cene obrazovane ljude, uspeh… što nisam doživeo u Srbiji. Tog poštovanja ovde nema”.

– Mongolija nema uslove za fudbal. Zimi je veoma hladno. Temperatura ide i do minus 40. Tamo sneg pada i u junu, a i velike su razlike u temperaturi između leta i zime. Ali, ljudi su divni. Veoma su komunikativni, vole trenere, vole sportiste i poštuju rad, kazao je Vukmirović i dodao da se radi o “jahačkom narodu” koji ne važi za fudbalsku naciju.

O samim vrlinama i manama fudbalera sa kojima je u Mongoliji radio kaže da “tehnički mnogo slabije usvajaju znanja, taktika im “nije nešto”, ali su kondiciono spremni”.

– U Srbiji deca sede za kompjuterom ceo dan. U Mongoliji toga nema. Siromašna je to zemlja. Jede se masnija hrana, tamo je jako hladno. I nemaju uslove da treniraju tokom cele godine, nemaju velike balone, terene za fudbal. Sve utakmice se igraju na njihovom nacionalnom stadionu. Najbolji na svetu su u rvanju, a fudbal je peti sport, podelio je Vukmirović svoja iskustva.

Ipak, iako nije zemlja fudbala, ljubitelji fudbala posećuju ne samo utakmice već i treninge.

Dok je u Mongoliji bio angažovan u radu sa mlađim kategorijama, u Japanu je radio sa seniorima.

– Japanci su tehnički veoma brzi, okretni, fleksibilni. U odnosu na Mongoliju, Japanci su vredni. U Mongoliji u fudbal beže od sirotinje. Japanci su bogati, od malih nogu imaju sportski čas, dok se kod nas to polako izbacuje. A veoma je bitno. To je osnov za razvoj motoričkih sposobnosti. Naši profesori ne usmeravaju decu na sport – kaže Vukmirović.

Za razliku od Mongolije koja nije zemlja fudbala, fudbal u Japanu je drugi, treći sport.

– U Aziji se fudbal trenira na veštačkoj travi. Nema uslova za odžavanje, troškovi su manji. To je proračunat način razmišljanja, kazao je Vukmirović.

Kako je u Mongoliji radio sa decom, a u Japanu sa odraslima, on je istakao da je veoma važno proći rad sa decom te da je u takvom radu najviše uživao. Ipak, tvrdi da je sve stvar prilagođavanja: ”Ko se posle šest meseci prilagodi postaje uspešan trener”.

Prema njegovim rečima, Kinezi su “tvrdoglavi, nadmeni i bogati”, ali vredni.

– U Kini mi je sve bilo novo. Nisam znao šta da radim. Porodica mi je bila u Srbiji, imao sam problema sa vizom ali i sa hranom – izneo je svoje iskustvo današnji predavač na Akademiji fudbala napominjući da je su naši treneri dobrodošli u Kinu, ali da bi radili svoj posao moraju da znaju engleski jezik i imaju dve godine trenerskog staža.

Trenersku karijeru Aleksandar Vukmirović je započeo u fudbalskom klubu “Bubamara” iz Kraljeva kao fudbalski učitelj manjih dečaka. Onda se otisnuo put srpske prestonice i klubova poput Balkana, Obilića, GSP Poleta, a onda otišao na Istok, put Mongolije, Japana i Kine, noseći sa sobom svoj životni moto: “Naporan rad i trud se na kraju uvek isplate”.