Zašto sportistkinje dobijaju daleko manje od novca od svojih kolega?

Jer, ako se talenat, rad i dostignuća ljudi s viškom testosterona oduvek drugačije vrednuju i nagrađuju više nego potencijal, trud i rezultati osoba s viškom estrogena, onda je „normalno i prirodno“ da teniserke Naomi Osaka i Serena Vilijams budu jedine predstavnice nežnijeg pola među 100 najplaćenijih sportista na planeti – Japanka kao 29. na toj rang listi, a Amerikanka na 33. poziciji.

– Ne čudi to što su jedine žene u Top 100 baš dve teniserke, jer se u tom sportu najdalje otišlo u približavanju zarada, pre svega onih sa turnira. Situacija se u tom smislu popravila i u odbojci i borilačkim sportovima, ali i dalje je to daleko od jednakog tretmana polova. Prvenstveno tamo gde se okreće najveći novac, a to su fudbal i košarka. Šta više, ekonomske posledice pandemije korona virusa su samo produbile taj jaz. Manje je ponuda, tanji su ugovori, kraći klupski budžeti… Mogu misliti kako su tek pogođeni manji sportovi, gde hronično nedostaju sredstva. Kada sve to znaš ne možeš ni da tražiš više od onoga što dobijaš – svedoči iz prve ruke za Danas trofejna košarkaška reprezentativka Srbije Sonja Vasić (eks Petrović).

Članica španske Đirone srž neravnopravnosti ove vrste nalazi u uvreženom stavu da sport, prosto, nije za ženski rod.

– Sada je još i „dobro“ kako je bilo u vreme kada sam ja počinjala da se bavim košarkom, jer se tada u našoj zemlji na devojčice i cure poput mene gledalo sa nipodaštavanjem i podsmehom. Zašto je to tako? Em, mnoge među nama nisu zainteresovane za sport kao profesiju, em gro muškaraca decidirano veruje da to nije za nas. Čak i danas nailazim na rekreativce među pripadnicima drugog pola ubeđene da bi me lagano pobedili u basketu 1 na 1, iako ga oni igraju jednom nedeljno za svoju dušu a ja od toga živim i imam finu karijeru iza sebe. To je tako uvredljivo, ali, na žalost ide u rok službe. Želim da verujem da će jednog dana nestati ta diskriminatorska i pogrešna percepcija ljudi, medija takođe. Ne samo u našoj sredini nego svuda gde se sportisti dele na muške i ženske, čak i kada se bave istom igrom ili disciplinom – zaključuje supruga našeg uspešnog veslača Miloša Vasića, kao i ona kvalifikovanog za Olimpijske igre u Tokiju 2021.

Fudbalerka Jovana Damnjanović na svojoj koži još više oseća enormnu razliku između primanja nje i njenih koleginica na jednoj i muškaraca u kopačkama na drugoj strani. Čak i u svom Bajernu, iako je ženski sastav kluba sa „Alijanc arene“ takođe dogurao do završnice Lige šampiona.

– Finansijska neravnopravnost polova je opšte mesto, samo u nekim sferama više bode oči. Kao u mom fudbalu, pardon u unosnom biznisu, jer ta igra između dva gola odavno nije samo sport. Ono što jedan naš prosečan kolega naplati za jednu sezonu najbolje među nama ne mogu za celu karijeru. Dok neki od njih neće ni da pogledaju ponude s manje od milion evra za 12 meseci mi smo prinuđene da paralelno studiramo, jer se mora od nečega živeti u sportskoj penziji. Znam devojke koje uz treninge i utakmice, ništa manje naporne od „muških“, rade neke poslove s kraćim radnim vremenom i tako dopunjuju budžet. Da li će se to promeniti jednog dana? Večiti sam optimista, ali mislim da će taj jaz potrajati još dugo, ipak se razlika između fudbalera i nas meri svetlosnim godinama. Bolela me je ta nepravda, ali sam naučila da živim s njom – priča za Danas jedina osvajačica titule klupskog šampiona Evrope među srpskim fudbalerkama, jer je s Volfsburgom 2013. godine dotakla zvezde.

– Što se tiče dominacije teniserki u Top 10 najplaćenijih sportistkinja treba imati na umu i drugu stranu medalje. Osaka, Vilijams, Barti, Halep, Andresku, Mugurusa… imaju puno novca, istina više ili makar jednako od turnira i reklamnih angažmana, ali nije isti položaj devojaka do 50. mesta na WTA listi i slabije rangiranih. Ove druge imaju sve samo ne stabilne finansije. To čak važi i za mnoge manje uspešne tenisere. Iz iskustva jednog prijatelja iz Zagreba, s rekingom oko 400. mesta, znam da dosta njih putuje niskobudžetnim letovima na turnire i tokom takmičenja spava po hostelima – kaže Damnjanović.

Milena Reljin je davno završila uspešnu karijeru ritmičke gimnastičarke, ali je kao trener i dalje angažovana u sportu, pa još ima neposredan uvid u drastične razlike u položaju i vrednovanju sportista ženskog pola.

– Svaka čast teniserkama što su se izborile za ravnopravniji tretman kada su u pitanju turnirske premije, ali u skoro svim drugim sportovima su vrlo izražene finansijske razlike među polovima. Kada pitate ljude iz sponzorskih kompanija, klubova, sportskih federacija… zašto je to tako obično dobijete fino i legitimno objašnjenje da su muški sportisti praćeniji i popularniji. Ako je već tako, hajde da svako na svoj način, ali svi zajedno, promenimo praksu. Samo što to nije moguće feminizmima i mačizmima, čak ni preporukama. Rešenje vidim jedino u nekoj vrsti zakonske regulative. Jedino na taj način sportisti i sportistkinje mogu da se dovedu u istu ravan, na lokalnom i globalnom nivou. Recimo, tako što bi se potencijalni sponzori oslobodili dela poreskih obaveza ako bi ulagali u ženske klubove i timove.

Naša sagovornica podvlači posebnu ulogu i odgovornost medija u rešavanju ovog problema.

– Zašto sam ja, kao ljubitelj fudbala, mogla da odgledam celo Svetsko prvenstvo u Rusiji a od ženskog Mundijala imala samo mečeve završnice u ponudi? Zbog čega mogu da pročitam o svakom novom automobilu, putovanju, donaciji… Kristijana Ronalda, kog inače veoma cenim, a ne mogu u medijima naći informaciju šta rade osvajačice olimpijskih medalja Milica Mandić i Tijana Bošković između velikih takmičenja? Kako to da ne znamo da li su naše najbolje odbojkašice, rukometašice, atletičarke povređene ili bez kluba, ali ih gledamo po novinama i portalima kada se skinu u kupaće kostime ili obuku šortsiće? Mantra „to ljudi (ne) vole“ je istinita koliko i to da se ljudi stalnim ponavljanjem nekih medijskih sadržaja vremenom privole njima, iako su ih možda na početku osuđivali – sumira Reljin.