Zbog čega Srbija već 20 godina ne donosi zakon o privatizaciji u sportu?

Nekadašnji vlasnik belgijskog Šarlroa, Nice, Portsmuta, Lestera, Šefild Venzdeja i ljubljanske Olimpije je uz činjenicu da još uvek nije donet zakon o privatizaciji u sportu apostrofirao i problem sa navijačkim grupama.

Fudbalski klubovi u Srbiji zakonski su registrovani kao Udruženja građana i kroz njih prolazi ogroman novac, gotovo bez ikakve kontrole. Iako je 2016. godine donesen Zakon o sportu u njemu nije regulisano pitanje privatizacije već je samo navedeno da će se pitanje imovine i kapitala u društvenoj, odnosno javnoj svojini urediti posebnim zakonom. Taj zakon još uvek nije donesen, a nema nagoveštaja da će u skorije vreme to pitanje biti rešeno.

Po sadašnjoj zakonskoj regulativi neko ko bi želeo da kupi klub u Srbiji ne bi znao šta kupuje, osim problema i dugova. Nedefinisana vlasnička struktura najočitije se vidi na primeru stadiona. Recimo, stadion Crvene zvezde pripada klubu, Partizanov je u vlasništvu Sportskog društva Partizan, ali zemljište na kojima su izgrađeni pripada državi.

Bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije i eks generalni sekretar FK Crvena zvezda Nebojša Leković kaže da zakon o privatizaciji još uvek nije donesen zato što državi ne odgovara da se to pitanje reguliše.

– Zakon o privatizaciji i prodaja klubova je jedino rešenje za naš fudbal. Međutim, vlast ne želi da reši taj problem, jer se preko fudbalskih klubova izvlači ogroman novac, praktično bez ikakve kontrole. U Srbiji postoji više od 2.500 klubova, to pomnožite sa brojem ljudi koji se nalazi u njihovim upravama i videćete koliko ljudi živi od toga.

Leković smatra da su navijači naših najvećih klubova veliki problem kad je u pitanju privatizacija.

– Država, navodno, nema snage to da uradi, a zapravo ne želi da reši problem ekstremnih navijača, Ne verujem u to da nema snage, jednostavno država može sve da reši, sa državom nema igranja. Samo je pitanje da li ima volje i želje – kaže Leković.

On dodaje da je privatizacija jedini način da se popravi situacija u srpskom fudbalu.

– Naš fudbal je najzagađeniji deo društva, a privatizacijom bi se veliki deo prljavih radnji uklonio. To pre svega važi za manje klubove. Smanjili bi se slučajevi nameštanja, poboljšala bi se infrastruktura, uložio bi se novac u rad sa mlađim kategorijama. Ali, neophodno je da se konačno te stvari zakonski regulišu, neophodno je da postoji vlasnik. Niko ne želi da ulaže u nešto što nije njegovo ili da nije siguran da uloženo može da mu se vrati.

Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera, kaže da zakon nije donesen zato što kroz klubove prolazi ogroman novac, a nema gotovo nikakve kontrole kako se on troši. On navodi da državu fudbalski klubovi koštaju gotovo 100 miliona evra.

– Nije u interesu vlasti da klubovi nađu vlasnika zato što ih koriste za uhlebljenje partijskih parazita i izvlačenje para. Država ulaže pare u sve klubove u Srbiji i taj novac se troši bez kriterijuma i kontrole. Svi posluju sa gubitkom i to se pokriva našim novcem – kaže Poledica i dodaje da je fudbal u Srbiji ogledalo društva.

– Istina je da i u fudbalu vladaju korumpiranost, kriminal, neznanje i nekompetentnost, ali tako je u svim segmentima društva. Fudbal je samo u žiži medija i javnosti pa se čini da je situacija lošija.

Poledica takođe smatra da problem sa organizovanim navijačkim grupama može da se reši, ali da to vlast ne želi da uradi zato što koristi navijače za prljave poslove.

– Oni su desna ruka vlasti i uprava klubova. Čine im se usluge, a te grupe to vraćaju kad treba da tuku po ulicama protivnike režima ili ljude koji na stadionu skandiraju protiv sadašnje vlasti. Oni su svi pod kontrolom i nije istina da taj problem ne može da se reši – smatra Poledica.

Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, rekao je da je razgovarao sa ministrom za omladinu i sport Vanjom Udovičićem o donošenju zakona o privatizaciji sportskih klubova. Kovačević kaže da je ministrova ideja bila dobra, ali da mu se i tada činilo da neće biti realizovana.

– Razgovarao sam sa ministrom Udovičićem i podržao sam njegovu ideju da se donese zakon o privatizaciji. Međutim, još tada sam mu rekao da nema nade da će se to uraditi. Klubovi služe za neke druge ciljeve, oko njih se motaju ljudi za koje nije jasno kakvi su im interesi, a problem su i navijači. Nedavno smo mogli da saznamo da su se čak i neke kriminalne grupe uplitale u poslove velikih klubova.

Kovačević kaže da su neki njegovi klijenti iz inostranstva pokazivali zainteresovanost za ulaganje u sport u Srbiji.

– Bilo je zainteresovanih, ali za ulaganja u igrače, ne u klubove. Pre svega, ne zna se čiji su ti klubovi i ko je i na koji način uključen u njihovo funkcionisanje. Ne postoji zakon o privatizaciji, a, čini mi se da ne postoji ni volja da se on donese. To traje već 20 godina, pa se ne može reći da je ova vlast ta kojoj odgovara sadašnja situacija, oni su samo usavršili ono što se radilo i pre njih.

Dobar primer Čukaričkog

Mirko Poledica navodi da je Čukarički primer kako funkcioniše klub koji je u privatnom vlasništvu.

– Čukarički je bio registrovan kao društveno preduzeće i tako je sadašnji vlasnik uspeo da kupi klub, koji je tada bio u drugoj ligi. Sadašnji vlasnici su godinama pametno radili, ulagali su u rad sa mlađim kategorijama, dovodili igrače koji su bili odbačeni od Zvezde, Partizana i Vojvodine i potom ih prodavali stranim klubovima. U prvih nekoliko godina strpljivo su ulagali a sada im se to isplaćuje. Njihov godišnji budžet je oko dva miliona evra, a samo od prodaje igrača oni višestruko zarade. Ali, imali su i tu sreću da Čukarički nije imao takozvane organizovane navijače i da nisu morali da se suočavaju sa tim problemom.