Zbog korone sam opet zavoleo treninge

Da konstantno bude na oprezu i izmišlja načine da što manje trpi i pati zbog sive svakodnevice u raljama opasnosti, pojačane odgovornosti i ograničenja.

– Da nam je neko u noći njenog dočekivanja rekao u šta će se izroditi 2020. godina ne bismo verovali, zar ne? Ali to je život, u svoj svojoj nepredvidivosti.

U trenu promeni pravac, pa ti gledaj kako ćeš ostati na površini kada te nepoznata snažna sila vuče na dno. Svako pliva na neki svoj način, a ja bih svoje bavljenje atletikom posle tog 15. marta, kada sam se vratio sa bakine sahrane u Crnoj Gori a Srbija iste noći uvela vanredno stanje, opisao u dve reči – konstantna improvizacija. U 28 dana kućne izolacije, ali i posle toga.

Koliko sam se samo natrčao po stepeništu moje zgrade, od podruma do šestog sprata, navozao sobnog bicikla i odradio vežbi u četiri zida. Kada sam ponovo zakoračio na stazu kao da sam se opet rodio! Nema reči dovoljnih da opišu taj osećaj ushićenosti. Toliko sam „poludeo“ od treniranja po stanu da sam se drugi put u životu zaljubio u zaletište i pesak. Bukvalno.

Kao kada sam bio samo derište talentovano za atletiku – iskreno otvara priču za Danas 27-išnji Beograđanin, poreklom iz Berana, kog je Srpski atletski savez u sezonama 2018. i 2019. izabrao za najboljeg u muškoj konkurenciji.

Na koji način ste za to vreme (sa)čuvali zdrav razum?

– Jedan je kanalisanje informacija. Toliko ih ima negativnih i zbunjujućih da čovek stvarno može da izgubi razum ako ih upija kao sunđer.

Nisam izabrao da ih guram pod tepih ni da živim u „balonu“, imun na ono što se dešava oko mene, ali ih zato filtriram. Biram šta ću da gledam, slušam i čitam od medija, a u druženju s ljudima trudim se da ne vrtim samo uznemirujuće teme.

Drugo, gledam da što više uposlim sebe. Treningom, učenjem za fakultet, čitanjem neobaveznog štiva… Ne kaže se bez razloga da je rad izmislio čoveka.

Eto, moj brat je svašta učio i bavio se raznim stvarima do pandemije, a onda je trošeći višak slobodnog vremena tako preuredio terasu porodičnog stana da su ljudi „odlepili“ za objavama njegovih rukotvorina na društvenim mrežama. Ne reklamiram ga, taman posla, već ima prepune ruke posla. Samo navodim primer okretanja jedne loše situacije u svoju korist.

Baš nijednog trenutka niste pomislili da to što radite više nema smisla?

– Nije da nije bilo krizica, ali nijednom nisam ni pomislio da batalim atletiku. Ovaj virus je samo promenio moj odnos prema njoj.

Pa i moju ličnost, u određenoj meri. Kao izraziti takmičar, najviše sam uživao u skakanju za plasmane, bodove, medalje i rekorde, a sada nalazim sreću i u procesu treniranja. Vratio sam se korenima.

Čim se stvari vrate u normalu verujem da će proraditi opet moj predatorski poriv.

Nedavno ste se vratili sa Kipra, odakle je vaša devojka i koleginica. Da li ste mogli trenirati tamo?

– Naš nacionalni Savez inače o svom trošku šalje reprezentativce na pripreme širom sveta, ali u godini pandemije korona virusa uvedene se restrikcije po tom pitanju, pa sam ove godine u ličnoj režiji boravio na Kipru. I sve vreme trenirao.

U neverovatnim uslovima, jer se ostrvo zatvorilo prema turistima, zahvaljujući čemu i imaju minoran broj zaraženih. Svega 1 do 2 nova slučaja po danu. Tako da, em sam bio mažen i pažen u tazbini em sam imao luksuz trčanja i skakanja na skoro pustim stazama i zaletištima.

Jedino što mi nije prošla ideja da sve to radim pod stručnim nadozorom trenera Ivane Španović, Gorana Obradovića, uz oca Milorada zaduženog za moju karijeru. Bukvalno su sati odlučivali… Čekali smo njegove rezultate testa na korona virus i pošto nisu stigli pre spuštanja kiparske „rampe“ za državljane Srbije onda Čele nije više mogao ući u zemlju…

Uspeo sam da se fizički i psihički resetujem u meni prirodnom staništu, jer sam kao sin jedne Budvanke leta i leta proveo na moru, „napucao“ sam se vitaminom D i radio najbolje što sam umeo i mogao u datim uslovima, tako da imam razloga za zadovoljstvo.

Za šta ste pripremali, pored toliko otkazanih takmičenja?

– Srećom, pa pandemija nije „pojela“ sva atletska takmičenja u ovoj nesrećnoj i čudnoj godini. Mi iz Srbije imamo dva fokusa i cilja. Prvi je državno prvenstvo krajem avgusta a drugi Balkanijada, sredinom septembra u Rumuniji.

Još da epidemiološka situacija ovde i u komšiluku bude takva da bude moguće da se okupimo i međusobno izmerimo. Za moju formu bih mogao reći da obećava, u ovakvim okolnostima. Na nedavnom test takmičenju u Sremskoj Mitrovici imao sam zvaničnih 7,57 metara i nekoliko sitnih prestupa sa većim dužinama.

Kako bi trebalo da izgleda sledeća sezona? Imate li fiksnih datuma u kalendaru zvaničnih nadmetanja?

– Za sada je izvesno samo dvoransko prvenstvo u Evrope u Poljskoj, gde bi trebalo da branim treće mesto iz Škotske. Ili, bolje rečeno, nije pomereno ni otkazano. Ali, ko može znati šta će biti do marta.

„Namestio“ sam glavu kao da ću stvarno otići na EP i ponovo skakati za medalje, na ostalo ne mogu da utičem.

Olimpijske igre su pomerene za celu godinu, ali je opravdana bojazan da će i sledećeg leta biti nemoguće organizovati ih. U slučaju vedrijeg scenarija, imate li još prostora i vrmena da se „katapultirate“ u Tokio?

– Uh, teška tema… I mnogo dilema. U ovom trenutku je na snazi odluka najviših atletskih instanci da se blokiraju svi ovogodišnji rezultati pre početka epidemije. Sistem bodovanja do kraja leta, takođe.

U prevodu, mogu da skočim i svetski rekord, a da ga ne uvaže, a bez validnih takmičenja nemam mogućnosti ni da skupljam bodove. I dalje mi je tih 8,15 metara u malom mozgu, ali u ovom trenutku ne mogu znati da li ću imati vremena i prostora da „doskočim“ na tu normu za Tokio ili ga se dokopam dobrim zbirnim plasmanima. Ni drugi atletičari nisu bez problema.

Recimo, pre neki dan je „pao“ treći najbolji muški rezultat sveta svih vremena u bacanju kugle, a može da se desi da isti čovek sledeće godine ostane daleko od „najvećeg“ podijuma za sportiste. Ili da devojčica sa nedavno ostvarenom olimpijskom normom više ne ponovi taj skok u dalj i ne ode u Tokio, možda nijedne OI do kraja karijere.

Hoću da kažem da su mnogi tempirali formu za ovo leto, a kada ono prođe biće im teško, nekima verovatno i neizvodljivo, da je je repriziraju u ovo doba 2021-e. Vrhunski sport ima svoje zakonitisti, a olimpijski ciklus od četiri sezone tačno isplaniran početak, tok i kraj. Tako može da se desi da na Igrama u Japanu, ako ih bude, u prvi plan dođu atletičari koji nisu „viđeni“ za osvajače medalja ovog jula i avgusta.

Muče li vas opšta neizvesnost i strah od budućnosti?

– Nisam pesimista po prirodi, pa umesto mračenja biram da učim da do juče nenormalne stvari prihvatam kao normalne, nešto što će nas neminovno pratiti neko vreme. Ranija ljubav prema istoriji i ekonomiji približila mi je cikličnost promena u prirodi i istoriji ljudske civilizacije.

Pre ili kasnije dođe do velikih lomova, kriza i svakojakih gubitaka. U početku ljudi ne veruju da je to što ih je snašlo ozbiljno i da može trajati, a onda krenu da traže izlaz iz tunela, ne gubeći nadu u bolje sutra. Proći će i ovo zlo. Mora.