Zbunjujuće šarenilo kovid protokola

Čovečanstvo ne „diše“ normalno od kako je širenje korona virusa poprimilo pandemijske srazmere, ali nije samo mali nevidljivi neprijatelj ono što komplikuje i zagorčava živote ljudi širom planete.

To su i različite strategije borbe sa njim, nekada toliko različite, haotične i nedosledne da frustriraju one čija je „kuća putujuća“, kao što su to sportisti.

Već treću godinu, zajedno sa svojim klubovima i nacionalnim timovima, nikada ne mogu biti sigurni gde, kada, kako, koliko i za koga (ne)važi neko pravilo. Inače se ne bi dešavalo da slavni Nikola Karabatić, iako zaražen kovidom 19, igra za Francusku na još nezavršenom Evropskom prvenstvu, a celo to takmičenje ili pojedine faze turnira u Mađarskoj i Slovačkoj neki drugi rukometaši propuste upravo zbog pozitivnih rezultata testiranja.

Ili: Novaku Đokoviću sa potvrdom o tek preležanoj koroni ne bude dopuštena odbrana teniskog trona u Melburnu, dok su pojedini teniseri priznali da su zaraženi izlazili na teren; negde su sportska borilišta puna publike, a neke dvorane i stadioni zvrje prazni…

– I pre nego što se prvi put zakotrljala lopta na Evropskom prvenstvu jasno i glasno sam naslutio totalni haos, tvrdeći da nikome ne može doneti dobro njegovo održavanje po svaku cenu. Kako praviti taktiku ako već za par sati, kada stignu rezultati testiranja, ostaneš bez nekoliko igrača planiranih za meč, pa na turnir dovlačiš ljude sa šireg spiska? Kako zaštititi igrače od prenošenja korona virusa ako hotel dele sa licima bez maski ili ostatak ljudi iz reprezentacije smestiš na tribinu, gde se mešaju sa gledaocima bez maski? Kako da momci spremni dočekaju utakmicu, ako ih zbog pozitivnog nalaza iz trećeg puta budiš usred noći, zbog novog testiranja? Kako razumno prihvatiti protokol po kom od količine antitela zavisi da li će neki zaraženi momci igrati a neki neće? Mogao bih do sutra da nabrajam sva čudesa i stresne situacije sa ovog nesrećnog EURO, na kom će na kraju medalje otići ekipama sa najmanje kovid problema i najviše sportske sreće. Dobro su momci ostali normalni posle svih mučenja, koje su jadni preživeli. Umesto da prvenstvo bude odloženo dok ne prođe pik ovog jakog pandemijskog talasa organizovali su ga po svaku cenu, ubivši mu smisao i draž – komentariše iz prve ruke Ratko Nikolić, jedan od najboljih pivotmena u istoriji srpskog rukometa trenutno angažovan na poziciji direktora seniorske selekcije Srbije.

I Jugoslav Vasović, trofejni vaterpolo reprezenztativac na mestu direktora Radničkog iz Kragujevca, lično i često prolazi kroz različite proceduralne torture.

– Šta god mislili o njima, mere su mere i kao takve bismo svi trebalo da ih poštujemo, ali isto tako njihov dijapazon izaziva opštu konfuziju i histeriju, otežavajući ionako komplikovan život u doba kovida. Neverovatno mi je da u jednoj zemlji skidaju ljudima maske, kao da je korona prošla, a u drugoj ni u WC ne možeš bez njih. Ove sezone, igrajući Regionalnu ligu i Ligu šampiona susrećemo se sa različitim uslovima i ograničenjima, od Crne Gore preko Grčke, Mađarske, Italije,  Hrvatske i Španije do Gruzije. Negde je dovoljna potvrda o primljenoj vakcini ili preležanoj zarazi, drugde je preko toga obavezno i testiranje na aerodromu; negde nam svima uzimaju uzorke, odmah po sletanju, jer dolazimo iz Srbije, drugde prolazimo kao i svi ostali… Što je najgore, ta pravila se svako malo menjaju, pa moramo biti u redovnom kontaktu sa ljudima iz naših ambasada i protivničkih klubova, da ne bismo došli u situaciju da nešto pogrešno napravimo. Uhvatili smo neki ritam, ali nije lako pored svih sportskih briga voditi računa još i o tim stvarima – priča sagovornik Danasa.

Doktor Radmilo Petrović, ugledni penzionisani epidemiolog, koren ove vrste problema vidi u „nejedinstvenim stručnim kriterijumima i nejedinstvenoj doktrini u ponašanju“.

– Svetska zdravstvena organizacija pokušava da pliva u tom okeanu različitosti, ali slabo uspeva, pa zato zemlje lutaju od rušenja svih barijera do obaveznog vakcinisanja i prečestog ograničavanja kretanja. Ni sport nije pošteđen, zbog čega na jednoj strani gledamo pune stadione a na drugoj prazne dvorane. Da se pitam za organizaciju dvoranskih takmičenja u svakom slučaju bih ih odložio do nekih boljih vremena. Bez masovne vakcinacije, u uslovima toliko lako prenosivog soja kao što je omikron, nošenje maski i fizička distanca ništa ne vrede. Uvek je bolje sprečiti nego lečiti. A, vakcinacija je jedino pravo i trajno rešenje. „Maskiranje“, kontakti na daljini od dva metra i često pranje ruku samo su sporedna sredstva u borbi sa korona virusom. To je jedina i cela istina – tvrdi za Danas nekadašnji direktor Instituta za virusologiju, vakcine i serume, poznatijeg kao Torlak.