Trinaest godina je Emir Bekrić daleko od očiju javnosti krčio put do bronzane medalje na prvenstvu sveta u Moskvi ovog leta, ali je najbržem Evropljaninu na 400 metara s preponama bilo dovoljno samo 48 sekundi i pet stotinki da osvoji srca srpskih ljubitelja sporta. I zavlada domaćim medijima, koji su gladni informacija o vrednom, lepo vaspitanom, neobično zrelom i harizmatičnom Beograđaninu, osvajaču zlata na poslednjim Mediteranskim i Balkanskim igrama i pobedniku Evropskog prvenstva za mlađe seniore.
– Prošle godine sam bio u čudu, posle Evropskog prvenstva u Helsinkiju. Prvi put mi se desilo da budem u žiži, pa još u zao čas, samo nekoliko nedelja pre Olimpijskih igara u Londonu. U međuvremenu sam se privikao na medijsku pažnju i pratnju. Ne pričam u prazno. Imam povoda i razloga za eksponiranje. Obavezu da promovišem atletiku, takođe. Ne samo na rečima. Kad god sam u prilici, s radošću prihvatam pozive da budem promoter trka i kroseva širom Srbije – kaže za Danas jedini belac u finalnoj trci jedne od najatraktivnijih sprinterskih disciplina na poslednjem SP.
Kako se oseća dvadesetdvogodišnjak kada mu čak i mnogo stariji od njega priznaju da im je uzor i inspiracija? Je l' takve stvari hrane ili iskušavaju sujetu?
– Samo počastvovanim što je tolike ljude dirnulo tih mojih 100 metara paklenog finiša, podsetivši ih da je sve moguće kada se želi svim srcem i jako radi. Bog, porodica, kućno vaspitanje i prijatelji me drže na zemlji. I čuvaju od đavoljih zamki kao što je bolesna sujeta.
Imate li njuh za one koji bi da se ogrebu o vašu popularnost i slavu?
– Upeh je kao magnet, privlači neostvarene ljude koji vole da budu viđeni u društvu poznatih. Ne mogu da ih izbegnem, ali imam pravo da ih držim na distanci. Ljubazno i s osmehom, naravno. Ponude za poslovnu saradnju su druga stvar. Vrhunski rezultati koštaju, pa je svaka pomoć dobrodošla.
Koliko je Emir Bekrić koštao državu u tek završenoj takmičarskoj godini?
– Moji konkurenti iz bogatijih i atletski razvijenijih zemalja s njihovim timovima imaju godišnje budžete od 50 do 100 hiljada evra. Da sam na njihovom mestu, već bih bio svetski šampion i rekorder. Pa, opet ne znam šta bih bez 13.500 evra, koliko su na mene u poslednjoj sezoni potrošili Ministarstvo omladine i sporta i Olimpijski komitet. Teška su vremena, hvala im i na tome.
Svugde i u svakoj prilici ističete da dolazite iz Srbije. Šta vas to čini toliko ponosnim na zemlju iz koje mnogi s razlogom beže?
– Nisam lažni patriota za jednokratnu upotrebu. Volim Srbiju kao što se voli sve što je svoje. Ovde sam rođen i odrastao. Obišao sam sveta i sveta, ali samo ovde se osećam kao svoj na svome. Ispunjen i spokojan. Gde god da odem, žurim da se vratim. Među svoje ljude.
Isti ti ljudi koji vam se sada klanjaju udariće po vama s prvim kiksom, kao po mnogim ljudima velikih imena i dela pre vas. Spremni ste i za taj scenario?
– Moja ljubav prema Srbiji nije slepa. Vidim sve mane našeg mentaliteta, pa i tu naviku urušavanja ljudi kojih su nas sve zadužili i učinili ponosnim. Eto, Novak Đoković je posle samo par neosvojenih grend slemova pao u očima nekih svojih zemljaka. Ako je tako veliki sportista i čovek to osetio na koži, onda čemu mi drugi imamo da se nadamo? Ali, ne želim da razmišljam negativno. Sve i da ne osvojim više nijednu medalju, a siguran sam da ćemo još dosta puta imati šta zajedno da slavimo, znam da sam uradio veliku stvar za srpski sport.
Sve ste osvojili (i) zaraznim osmehom i optimizmom. Odakle crpite pozitivnu energiju u tako nesrećnom i isfrustriranom okruženju?
– Živ sam čovek, s minus fazama i padovima kao i svako drugi. Srećom pa svet posmatram s vedrije strane. U svakom zlu tražim ponešto dobro i uvek kopam i rukama i nogama dok ne prokljuvim izlaz iz ćorsokaka. Ne dam da me obuzmu i blokiraju nervoza , strah i beznađe. Eto, nije mi bilo pravo što sam kasnio na intervju s vama, ali znao sam da ću stići kuda sam krenuo, iskreno se izviniti i dati sve od sebe da nadoknadim vaše izgubljeno vreme.
Šta vas deprimira u vremenu i svetu u kojem živite?
– Nepravda najviše. Nema veze da li sam ja ili neko drugi njena žrtva. Sunovrat morala i naopačke okrenut sistem vrednosti, takođe. Deprimiram se i svaki put kada vidim pobedu materijalnog nad duhovnim. Kao nedavno u Njujorku, gde sam upoznao jednu devojku iz Hrvatske. Sedeli smo u većem društvu u nekom kafiću kada je nas muškarce, kao usput, ispropitivala na temu godišnje zarade. Čim je čula kako stoje stvari u mom slučaju, brzo je prešla na momka koji za 12 meseci uzme 120.000 dolara. I gle čuda, celo je veče pričala samo s njim. Tuga.
Vratimo se vedrijim temama, na vaš atletski teren. Da li bi eventualno zlato na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru namirilo vaše profesionalne ambicije ili biste da potrajete kao čuveni tridesetpetogodišnji kolega preponaš Sančez?
– Sva velika takmičenja do te 2016. godine samo su mi usputna stanica do Brazila. Pre Rio de Žaneira želim što više puta da pomerim lične granice i dignem srpsku zastavu na pobedničkom jarbolu, ali najviše od svega želim da zablistam na svojim drugim Olimpijskim igrama. Planski gradim karijeru, ali u ovom trenutku ne znam u kom pravcu će mi krenuti život posle toga. Tri godine nisu malo. Eto, 2010. sam trčao 50.67, a ovog leta sam s pet oborenih rekorda spustio vreme na 48,05. Još nisam načisto ni čime ću se baviti kada se jednog dana povučem sa staze. Mada intenzivno razmišljam o tome.
Kojom profesijom ste hteli da se bavite pre nego što vas je atletika uzela pod svoje?
– Kao baš mali zamišljao sam kako ću kada porastem biti bankar i štancovati pare. Onda sam odrastao i sazreo, a poentu i lepotu života pronašao u nekim drugim stvarima. Inače sam vrlo radoznala osoba, stalno radim na sebi, volim da slušam pametnije, iskusnije i uspešnije od sebe.
Ko je Bekrić privatno, iza scene?
– Najsažetiji opis moje ličnosti glasio bi narcisoidna poštenjačina. Volim sebe, da bih bio i drugima dobar, ali cenim ostale. Uvek igram fer i korektno. Ništa nisam napravio na prevaru ili dobio na lepe oči.
U današnje vreme nije poželjno pokazivati emocije, pogotovo ako ste muško i živite na Balkanu. Zašto radite kontra?
– Zbog toga što nisam lažan. Plačem kada mi se plače, smejem se kada mi je do smeha. Sve radim spontano, iz duše. I nije me sramota da to podelim s drugima. Biće da sam pretekao iz 17-18. veka, kada su muške suze bile stvar dostojanstva, čestitosti i viteštva, a ženske nepoželjne.
Imate li još neiskorišćenih talenata? Šta vas sve čini srećnim?
– Volim da pevam. I kažu da umem. Bije mi i glas šaljivdžije, talentovanog da upamti i ispriča viceve. Stalno slušam muziku. Od one iz Guče do ove s Egzita. Kada mi se čita, biram istorijske knjige i psihološke priručnike, a kao strastveni filmofil najradije uzimam naslove s Tomom Henksom i Leonardom Dikaprijem. Uz reku se smirujem, a moj pekinezer Lola mi diže raspoloženje.
Ispunili ste sebi želju i skočili padobranom. Šta još ne stižete ili ne smete, a voleli biste?
– Moram da naučim da jašem konje jednog dana. Mogu misliti kakav je osećaj biti jedno s tako divnim, plemenitim i otmenim životinjama. Zbog rizika od povređivanja kolena, na skije ću stati tek kada odem u sportsku penziju. Isto važi i za planinarenje, kao najlepši beg u prirodu od brzog i stresnog života na asfaltu. Dotle ću vežbati kuvanje. Zadao sam sebi zadatak da kad god sam u Beogradu, svake druge nedelje, koja mi je jedini slobodan dan, savladam spremanje jednog jela.
Odricanje je srednje ime vrhunskih sportista. Koja vam žrtva najteže pada?
– Ne kukam za izlascima, hranom koju ne smem da jedem ili pićem koje mi je zabranjeno. Jedino što mi teško pada jeste manjak vremena za drage ljude. Nekada sam nedeljama i mesecima odvojen od njih. Ima doduše i to neke draži. Toliko se zaželimo jedni drugih da su nam susreti posle duže razdvojenosti nabijeniji emocijama nego kod drugih. Ali, ni zbog čega ne žalim. Atletika je moj izbor, ljubav i stil života. A stalo mi je da postanem Novak Đoković srpske kraljice sportova. Na vrhu, a pristojan i normalan.
Olimpijski san
Skloni ste vizuelizaciji događaja koji se kasnije dese. Šta ste poslednje „predvideli“?
– Bilo bi lepo da sačuvate papir na kojem ste ovo zapisali, pa da me za tri leta podsetite na moj san. Nekoliko noći pred finale u Moskvi „video“ sam da sam finale na OI 2016. istrčao u vremenu 48,13. I osvojio drugo mesto. Kako se ono kaže? Pazi o čemu sanjaš da ti se to i ne desi. A-ha-ha…
Patrijarhov pozdrav
Kako je prošao vas slučajni susret s patrijarhom srpskim Irinejom?
– Nisam znao da smo došli istim avionom u Njujork. Poglavar naše crkve radi Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a ja u posetu sestri Seni. Ustručavao sam se da mu priđem kada sam ga spazio na aerodromu, pa me je patrijarh Irinej pretekao pitanjem „jesi ti onaj mali o kojem su mi tako lepo pričali?“. Ostao sam bez teksta. Nem da mu se obratim kao vernik. S protom Đokanom iz tamošnje Crkve Svetog Save, gde sam bio smešten, bio sam opušteniji. I proveo sate u priči. Najjači utisak na mene ostavilo je njegovo predavanje o praštanju.
Sto odsto prirodni šampion
Kako reagujete na sumnjičenja tipa „nemoguće je oboriti pet rekorda u jednoj sezoni bez upotrebe nedozvoljenih sredstava“?
– Kada bi bilo moguće sedeti kod kuće i grickati semenke uz neki rijaliti, a na dan trke samo uzeti neku „čarobnu“ supstancu i preleteti stazu, onda bi mogli i rekreativci da budu prvaci. Nema ništa bez krvavog rada. Moj je redovno na proveri. Doping kontrolori su mi sedam puta kucali na vrata za poslednja tri meseca. I svaki put konstatovali da sam 100 odsto prirodni šampion.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
