Kako je Željko Obradović napao državu izjavom da KK Partizan nije „državni projekat“, a Vučić je danima branio

Andrija Prlainović, jedan od najtrofejnijih naših sportista, vaterpolista po vokaciji što znači i neka vrsta isposnika, podsetio je u trenucima euforije odmah posle osvajanja zlatne medalje u Riju 2016. da država treba sistemski da ulaže u sport, da su vaterpolo klubovi u Srbiji ugašeni ili pred gašenjem, da postoji opasnost da se tako ugasi i najčuvenija vaterpolo škola na svetu.

U izjavi za ono što bi trebalo da bude javni servis.

Odmah je uključen alarm, država je bila ugrožena i tadašnji premijer je morao brzo da reaguje.

Upregao je svu svoju medijsku mašineriju, tada možda manje brojnu ali sa isto konjskih snaga, da Prlainovića što više obesmisle, oblate, relativizuju, falsifikuju. Sa pričama koliko je država uložila u pripreme sportista, pa i vaterpolista, kolike su premije za medalje, sumirano: kako ne bi bilo ničega da nije bilo države, tačnije NJEGA.

Nepune tri godine kasnije objavljeno je da je posle razgovora Aleksandra Vučića i predsednika Vaterpolo saveza Srbije Viktora Jelenića, „odlučeno“ da Vlada izdvoji novac za sufinansiranje vaterpolo klubova u Srbiji koji su listom na ivici egzistencije.

Jednokratno, ali je u ugovorima klubova sa Savezom (Vladom) postojao član 5 u kome se naglašava da su klubovi OBAVEZNI da javno iskažu zahvalnost Vladi na pomoći.

O tome je samo Danas tad pisao, ostalo je nepoznato da li je onima koji se nisu zahvalili dovoljno ili nisu bili u prilici da to urade javno, bilo traženo da vrate pare. Ili im, dok se nisu snašli i domogli nekog novinara ili portala, pare nisu ni bile uplaćene.

Aleksandar Vučić, čovek koji voli sport ali taman koliko mu se ljubav uzvrati, od početka osvajanja vlasti u Srbiji, bio prvi potpredsednik Vlade, premijer ili predsednik, sve vreme je svima davao na znanje da je on ključni igrač, kakva god da je „postavka“ igre: bez njega je neuspeh izvestan, bez njega je titula svetskih šampiona nedostižna, kao i igranje u Ligi šampiona, od bacanja u rvanju, udarca u tekvondu, do zagrejanog bazena.

Minule nedelje je izjavu trenera košarkaša Partizana Željka Obradovića da je laž kako je taj klub „državni projekat“, pretvorio u siže za sebi svojstvenu „latino seriju“ gostovanja i „punjenja“ medija.

Veliki je to bio napad na državu, ocenio je Vučić, a onda je po ko zna koji put „iz glave“ bacao podatke kome je koliko dato, odakle, na koje načine, kome je šta oprošteno i reprogramirano, i da, suma sumarum kao bezbroj puta ranije- ni Partizana, ali ni Zvezde ne bi bilo da nema državne pomoći.

Upalo je u uši da je sebi više „persirao“ nego ranije, „dajemo“ jeste zvučalo kao množina, ali više kao „Ja, Siniša i Ana“, nego kao neka država bez imena i prezimena.

Za Vučićevog vakta,

On ili ponekad „oni“ odlučivali su kad se, koliko i kome u sportu daje, i tu je naravno sve bilo odokativno, bez ikakvog sistema ili principa, pre i posle svega motivisano najjačom silom kad je Vučić u pitanju – rejtingom.

Za ovih desetak godina, na sva bitna, manje bitna i eventualna mesta u srpskim savezima i klubovima postavljeni su njegovi ljudi, one koje je izabrao, ili na koje je pristao.

Biće da je prvo bilo kad je zaustavio sunovrat FK Crvena zvezda, u ponoć kad se sunovrati uobičajeno dešavaju.

Postavio privremeno rukovodstvo, naravno sve po slovu Ustava, zakona i Statuta, i ovoliko godina kasnije klub je doživeo renesansu, vode ga oni koje je on lično zamolio da to rade, ili makar neki od njih to tvrde.

Onda je sredio i FK Partizan, za to mu pomrčina nije trebala, postavio je svakog na svoje mesto, ali sa kraćim vezicama.

KK Crvena zvezda je u vreme njegovog dolaska na vlast bila u UPPR zamrznutom stanju, tu je malo pre njega na vlast došao Čović i Vučić kao Čolić „ništa tu ne bi dir’o“.

KK Partizan je, pak, zahtevao više angažmana, bili su previše dominantni za njegov ukus, za njegov ukus je „previše dominantno“ baš nešto što ga nervira, zasmetalo mu je to i kod Piksija koga je lično ubedio da postane selektor.

Onda je verovatno jutarnjim akcijama uspeo da rastera one koji troše državne pare, a državu kude.

Te i tu više nije bilo šta za diranje.

Osim ulaganja ovima koji su sad nedovoljno zahvalni.

Podsetio je Vučić, ne tako davno, da je država na te četiri adrese za deset zlatnih godina uplatila 130 miliona evra, a sa iste četiri državi su ostali dužni samo 25 miliona. Što je manje od 20 odsto, a kad država još dotrpa, taj procenat bude i manji.

I u jednom od svojih „sportskih“ izlaganja u kojima nije iskazivao nemoć da se izbori sa huliganstvom, niti da sprovede privatizaciju klubova, iskazao je i zašto činjenica da on drži ključ od kase, od mesne zajednice do Narodne banke, u sportu znači toliku moć.

Po nepoznatom istraživanju tvrdio je da za Zvezdu i Partizan u Srbiji navija 91 odsto građana, da li 52:39 ili tako nekako, nebitno je.

I to u kontekstu priče da bi mogli da odu i u stečaj, na šta su se ti svi slatko nasmejali, jer da 91 odsto građana glasaju za njega je njegov san.

Sintagma „državni projekat“, inače se u Srbiji koristi da se naudi rivalu, njen pretežni ton je pežorativan, a u najčešćoj je upotrebi kad su u pitanju navijači, ali i zvaničnici Crvene zvezde i Partizana.

U „prenesenom“ smislu ona znači da je neko (rival) mezimče države, da se u njegov budžet nemilice sipaju (para)državni novci i da se na sve moguće načine favorizuje od države koja u Srbiji uvek ima ime i prezime.

Još prostije: oni su razmaženo derište prikačeno na državnu sisu (čitaj bankomat), a mi smo jadni, sirak tužni bez iđe ikoga, koji se ponosno i istrajno bori protiv vetrenjača.

U suštini, četiri „najbitnija“ kluba u Srbiji koji se najviše pominju i koji su najveći „budžetski“ i „budženi“ korisnici, u stvari su teški državni ovisnici. O fudbalskim klubovima koji su po definiciji održivi ili bivši i ne treba raspravljati, košarkaškim je lakše pravdanje jer je to sport koji se i na najvišem nivou u Evropi sufinansira.

Najpre, ovisnici o državnim parama koje ne zavise ni od kakvih kriterijuma, zakona, regulativa, nego samo od dobre volje za sve ovlašćenog, koje su neizvesne i uslovljene.

Zatim, ovisni tako što čelni ljudi drugim poprečnim vezama zavise od istog, on ih je tu postavio, on ih tu održava, jednim potezom može da ih odatle skloni.

Njima nije zabranjeno da rade za sebe, ali jeste da bilo šta urade protiv njega, a biće uspešni koliko to kad treba.

Dok su poslušni, biće i davanja para i tolerisanja greha. U Srbiji ni pre Vučića, a ni do dan-danas nijedan čelnik sportskog kluba ili saveza nije krivično odgovarao za dubioze, loše poslovanje, poreske dugove, nedobog malverzacije prilikom transfera i katastrofalne poslovne odluke u takvim trgovinama.

Nekom Gasprom, nekom licenca, nekog pomiluje po glavi, nekom reprogramira.

„Večiti“ pripadaju svima nama, nešto više svima njima u upravama, a najviše Njemu, koji se trudi da svi budu tu gde jesu.

I na tabeli, i u foteljama. Sve dok se iz iste kuhinje, bez ukusa ali sa neprijatnim mirisom čuje hvala. Ili: hAVla.