Zemlja čuda

Rodonačelnici su joj predsednici, premijeri, guverneri i ministri koji su sebi pripisivali reformatorske, a ponekad i „nadljudske“ moći u oporavku obogaljene i opustošene privrede Srbije. Retorika u tom svetu „burazerske ekonomije“ koja ovde i preovladava svodi se na „dođem ti“, „će ti vrnem, čim obrnem“, „uzmi kredit, propašće banka“, „ko ne duguje, ništa i ne radi“.

„Eko-čarobnjaci“ su se, osim na državnim vrhovima, pojavili i u sportskim klubovima. Magijom su se neki dugovi smanjivali po deset puta, čarobna reč za to bila je „restrukturiranje“, obični smrtnici da polome jezik, ali i te kako klizi „ekspertima. Pojavila se ovih dana i druga „ćiribu“ formula, još jednostavnija od prethodne, laka za izgovor ali teška za poverovati – oproštaj.

Iz fudbalskog kluba Crvena zvezda u samo nekoliko dana izgovorena je dva puta, a efekti su bili podjednako fantastični. Najpre je generalni direktor Zvezdan Terzić izjavio da je klub jednoj stranoj banci (aktivnoj na tržištu) uplatio milion evra, a da im je banka otpisala preostali dug od 5,5 miliona. A odmah potom su beogradski mediji preneli, a iz Zvezde to niko nije demantovao, da je klub postigao sporazum sa jednom „domaćom“ bankom (u stečaju) po kome će, ako klub uplati 6,8 miliona evra u narednih 18 meseci, ostatak duga od 13,6 miliona biti oprošten. Grubo podvučeno: za otplatu nešto manje od osam miliona, banke opraštaju nešto više od 19 miliona duga. Ma ‘ajte molim vas, gde to ima. Očigledno u Srbiji, zemlji čuda.

Objašnjenja „eksperata“ na privremenom radu u logistici čarobnjaka da je to „uobičajena praksa“ kad se krediti pokažu kao nenaplativi, budalasta su i za ekonomski nepismene. Ne oprašta se dug nekome ko ima nekoliko aktivnih sponzorskih ugovora, od kojih jedan višemilionski, koji ima kakav-takav kapital u nekretninama, koji je morao za tako velike kredite da ima hipotekarne ili bilo kakve druge garancije. Ne oprašta se ni kamata, kako pod „b“ tvrde „eksperti“, onima koji isplate glavnicu, ako ti „oni“ i te kako postoje na tržištu, kupuju na veliko, prodaju na manje, gađaju se milionima i avionima. Ne oprašta uostalom banka dugove, to je njena supstanca, ona od toga živi. Ne proglašava se kredit nenaplativim sve dok dužnik ima kožu na leđima.

„Magija“ je inače to što jeste zato što se ne vidi. Tako da možda nikad nećemo saznati kakva je to kompenzacija obećana ili omogućena toj stranoj banci, a tu vrstu protivusluge ovde može izvesti samo država. U slučaju ove domaće propale, nema nikakvog „ćiriba“. Sve te abnormalne nenaplaćene kredite koji su završili u privatnim džepovima plaćamo svi mi, građani Srbije.

Kojima se se seče struja za pet hiljada dinara duga, ili zaplenjuje stan zbog kašnjenja desetak rata.